SNAHA JE SVEKRVI REKLA DA JOJ TREBA NOVAC ZA UNUKOV LAPTOP – A ONDA JE BAKA SLUČAJNO PRONAŠLA RAČUN
Vera je imala sedamdeset četiri godine i sina jedinca, Miroslava.
Sin je sa suprugom Sanjom i njihovim šesnaestogodišnjim sinom živio u istom gradu.
Jednog dana Sanja je došla kod svekrve.
„Mama, Nikoli treba novi laptop za školu. Stari se pokvario, a mi trenutno nemamo novca.“
Vera nije željela da unuk zaostaje u školi.
„Koliko košta?“
„Oko 3.500 maraka. Treba mu nešto dobro što će koristiti i kasnije.“
Vera je taj novac čuvala za ogrjev i popravku stare peći.
Ipak, sutradan je snahi dala 3.500 maraka.
„Za školovanje mi nikada nije žao.“
Sanja ju je zagrlila.
„Nikola će vam biti zahvalan.“
Prošla su skoro tri mjeseca.
Jednog vikenda Nikola je došao kod bake.
Ponio je svoj stari laptop.
„Zar ti mama nije kupila novi?“ upitala je Vera.
Nikola ju je zbunjeno pogledao.
„Nije. Zašto?“
Vera nije željela ništa reći pred unukom.
Nekoliko dana kasnije otišla je kod sina.
Dok je čekala da skuvaju kafu, na komodi je ugledala račun iz prodavnice tehnike.
Iznos je bio gotovo isti:
3.399 MARAKA.
Ali na računu nije bio laptop.
Bio je novi televizor.
Kupac: Sanja.
Datum kupovine bio je dan nakon što joj je Vera dala novac.
Vera je stavila račun na sto.
„Sanja, jesam li ja kupila Nikoli laptop ili tebi televizor?“
Snaha je problijedjela.
Miroslav ih je zbunjeno pogledao.
„Kakav laptop? Kakav novac?“
Vera je shvatila da njen sin ništa ne zna.
„Dala sam tvojoj ženi 3.500 maraka za Nikolin laptop.“
Miroslav je pogledao suprugu.
„Sanja, šta si uradila?“
Snaha je dugo ćutala.
A onda je rekla:
„Televizor nije kupljen za mene.“
Vera je zastala.
„Za koga onda?“
Sanja je spustila pogled.
Kada je izgovorila ime osobe kojoj je televizor odnijela, Miroslav je ustao od stola.
Tada je Vera shvatila da 3.500 maraka nije jedina stvar koju je snaha mjesecima skrivala od njenog sina.
