NA SAHRANI SESTRE NJEN MUŽ JE TRAŽIO DA NE OTVARAMO KOVČEG
Rekao je da je poslije nesreće bolje da je pamtimo kakva je bila. Majka je poslušala, ali meni nešto nije dalo mira. Pred samo spuštanje kovčega prišao mi je policajac i pitao jesmo li izvršili identifikaciju. Rekla sam da je to uradio njen muž.
Pogledao je prema njemu i tiho rekao: „Gospođo, vaš zet nije identifikovao tijelo.“
Kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama. Prišla sam zetu i pitala ga šta to znači. Počeo je da objašnjava da nije mogao da je vidi poslije nesreće. Policija mu je pokazala jaknu, torbicu i lančić pronađene u automobilu. Sve je pripadalo mojoj sestri, pa je rekao da je bio siguran.
„Niste bili sigurni“, prekinuo ga je policajac. „Rekli ste da ne želite da pogledate tijelo.“
Zaustavili smo sahranu nekoliko minuta prije nego što je kovčeg trebalo spustiti u zemlju. Majka je plakala, rodbina nije razumjela šta se događa, a zet je samo ponavljao da pravimo cirkus.
U policijskoj stanici saznali smo nešto još gore. U nesreći su stradale dvije žene. Jedna je pronađena mrtva, a druga teško povrijeđena i bez dokumenata prevezena u bolnicu u drugom gradu. Danima nije bila sposobna da govori.
„Zašto nama niko nije rekao za drugu ženu?“, pitala sam.
Policajac je otvorio zapisnik.
„Jer je vaš zet tvrdio da je njegova supruga bila sama u automobilu.“
Svi smo se okrenuli prema njemu.
Upravo tada zazvonio mu je telefon. Pogledao je ekran i odmah prekinuo poziv. Policajac mu je rekao da se javi ako ponovo zazvoni.
Telefon je zazvonio poslije nekoliko sekundi.
Bila je bolnica.
„Pacijentkinja koju smo primili poslije saobraćajne nesreće jutros se probudila. Napisala je vaše ime i broj telefona.“
Majka me je zgrabila za ruku.
Medicinska sestra izgovorila je ime pacijentkinje.
Bilo je to ime moje sestre.
Otišli smo pravo u bolnicu. Bila je povrijeđena, jedva je govorila, ali je bila živa. Poginula žena bila je njena koleginica. Neposredno prije nesreće sestra joj je dala svoju jaknu jer joj je bilo hladno, dok su torbica i lančić ostali na zadnjem sjedištu.
Mislila sam da je strašna zabuna konačno riješena.
Ali kada je sestra ugledala muža na vratima bolničke sobe, monitor pored nje počeo je ubrzano da pišti.
Podigla je ruku i jedva izgovorila:
„Njega izbacite.“
Kasnije je policiji ispričala ono čega se sjećala. Tog dana posvađala se s mužem jer je otkrila da je mjesecima podizao novac sa njihovog zajedničkog računa. Rekla mu je da će otići od njega i pokazati porodici dokumente koje je pronašla.
On je znao kojim putem će se vraćati.
Policija nije odmah tvrdila da je izazvao nesreću, ali je sada imala mnogo ozbiljnije pitanje: zašto je, čim je čuo da je pronađeno tijelo žene sa stvarima njegove supruge, insistirao da nema identifikacije i da kovčeg ostane zatvoren?
Sestra ga je dugo gledala kroz staklo bolničke sobe dok su ga policajci odvodili na razgovor.
Onda se okrenula prema meni i zaplakala.
„Da ti onaj policajac nije prišao“, šapnula je, „vi biste danas sahranili nepoznatu ženu, a mene biste prestali tražiti.“
Tek tada sam shvatila zašto je njen muž toliko želio zatvoren kovčeg.
