U subotu su došli tačno u deset sati. Sin je bio nasmijan, a snaha je jedva skrivala uzbuđenje. Čim su sjeli za sto, počela je zapitkivati jesam li pripremila dokumente i kada ćemo otići kod notara.
Mirno sam im sipala kafu i rekla:
„Sve sam pripremila. Ali prije nego što bilo šta potpišemo, želim da razgovaramo.“
Sin me pogledao zbunjeno.
„Mama, o čemu imamo da razgovaramo? Pa dogovorili smo se.“
„Jesmo, sine. Ali ja sam u međuvremenu saznala nešto što mi je otvorilo oči.“
Snaha je odmah spustila šoljicu na sto. Primijetila sam kako joj je osmijeh nestao s lica.
„Šta ste to saznali?“, upitala je nervozno.
Pogledala sam je pravo u oči i rekla:
„Čula sam tvoj razgovor s majkom. Čula sam kako planirate podići kredit na moju kuću i kako vas nije briga ako je banka jednog dana oduzme.“
Nastala je potpuna tišina.
Sin se okrenuo prema supruzi.
„Kakav kredit? O čemu mama govori?“
Snaha je počela mucati i objašnjavati kako sam pogrešno razumjela razgovor. Govorila je da su samo razmatrali mogućnosti i da nikada ne bi uradili ništa što bi me povrijedilo.
Ali ja sam već donijela odluku.
Izvadila sam fasciklu iz ladice i stavila je na sto.
„Evo papira koje ste toliko željeli“, rekla sam.
Sin je otvorio fasciklu, a onda me pogledao potpuno zbunjeno.
Unutra nije bio ugovor o poklonu kuće, već dokument koji sam prethodnog dana pripremila uz pomoć advokata.
„Mama, šta je ovo?“, upitao je.
„To je moj testament. Kuća ostaje moja dok sam živa. Poslije moje smrti, ako bude dio moje ostavine, naslijedićeš je u skladu sa zakonom. Ali dok sam živa, niko neće odlučivati o mom krovu nad glavom.“
Snaha je naglo ustala.
„Pa vi nama uopšte ne vjerujete!“, povikala je.
Pogledala sam je mirno.
„Povjerenje se ne traži riječima, nego zaslužuje djelima.“
Sin je dugo ćutao. Zatim je spustio dokumente na sto i rekao nešto što nisam očekivala.
„Mama, ja nisam znao za taj kredit. Ona mi je rekla da želi da kuća bude na moje ime kako bismo jednog dana imali sigurnost za djecu.“
Snaha ga je pokušala prekinuti, ali on je prvi put podigao glas.
„Pusti me da završim! Jesi li stvarno planirala staviti majčinu kuću pod hipoteku bez njenog znanja?“
Ona je počela plakati, ali više nije imala uvjerljivo objašnjenje.
Pomislila sam da je razgovor završen.
Međutim, tada je sin izvadio telefon i pokazao mi poruku koju je dobio prethodne večeri.
Bila je od nepoznatog broja.
U poruci je pisalo:
„Ako želiš saznati zašto tvoja žena toliko žuri da kuća bude prepisana, provjeri šta je uradila prije šest mjeseci.“
Sin me pogledao i rekao:
„Mama, jutros sam otišao u banku. Ono što sam tamo saznao promijenilo je sve.“
Snaha je problijedjela.
„Gorane, molim te, nemoj sada“, prošaputala je.
Ali on je nastavio.
„Moja žena već ima dug za koji mi nikada nije rekla. A kada sam saznao na čije ime je pokušala uzeti još jedan kredit, nisam mogao vjerovati vlastitim očima!“
Tada sam shvatila da moja kuća nije bila jedina stvar koju su pokušavali sakriti od mene…
