„Brate, moram nešto da ti kažem. Dvadeset godina sam mislio da sam napravio najbolji posao u životu kada sam otkupio tvoj deo imanja. Ali danas više nisam siguran u to.“
Pogledao sam ga zbunjeno. Nisam znao šta želi da kaže.
„Kako to misliš? Pa imaš kuću, zemlju, voćnjak, sve si sredio. Šta ti još treba?“, upitao sam.
Duboko je uzdahnuo, spustio pogled i rekao:
„Imam sve, osim mira. Godinama sam radio od jutra do mraka. Ulagao sam svaki dinar u kuću, zemlju i mašine. Deca su otišla u inostranstvo, žena mi je umrla pre tri godine, a ja sam ostao sam na ovom ogromnom imanju.“
Nisam znao šta da odgovorim. Moj brat je oduvek bio vredan čovek, ali nikada nije pokazivao koliko mu je teško.
A onda me je upitao nešto što nisam očekivao.
„Reci mi iskreno, šta si uradio sa onim zlatom koje si kupio pre dvadeset godina?“
Nasmejao sam se i rekao da ga još uvek čuvam. Nisam ga prodavao jer mi novac nije bio potreban.
Kada sam mu rekao koliko danas približno vredi, ostao je bez reči.
„Znači, ti si sve ove godine živeo normalno, putovao, uživao, a tvoje zlato je dobijalo na vrednosti?“
Klimnuo sam glavom.
Brat je tada ustao, prišao prozoru i dugo gledao prema dvorištu.
„A ja sam mislio da sam pametniji od tebe“, rekao je tiho.
Objasnio sam mu da nije sve u novcu i da njegovo imanje takođe mnogo vredi. Ali on je samo odmahnuo rukom.
„Znaš li ti koliko sam života ostavio na ovoj zemlji? Koliko sam puta bio bolestan, a ipak morao da ustanem i radim? Mislio sam da će mi deca jednog dana biti zahvalna, ali niko od njih ne želi da se vrati.“
U tom trenutku sam shvatio da me brat nije pozvao da razgovaramo o novcu.
Pozvao me je jer mu je bilo teško.
A onda je iz fioke izvadio jednu staru kovertu.
„Ovo sam pronašao među očevim papirima. Nisam imao hrabrosti da ti pokažem ranije.“
Otvorio sam kovertu i ugledao pismo napisano očevim rukopisom.
Ruke su počele da mi drhte.
U pismu je otac napisao da je pre smrti želeo da nam ostavi jednu važnu poruku. Zamolio nas je da nikada ne dozvolimo da novac i zemlja unište naše bratstvo.
Ali poslednji deo pisma me je potpuno zatekao.
Otac je napisao da postoji još jedan deo porodične imovine za koji nijedan od nas nije znao.
Pogledao sam brata i upitao:
„Koliko dugo znaš za ovo?“
Spustio je glavu i odgovorio:
„Petnaest godina.“
Osetio sam kako mi srce ubrzano kuca.
„Petnaest godina si krio očevu poslednju želju od mene?“
Brat je počeo da plače.
„Jesam. I zbog toga sam te danas pozvao. Ne mogu više da živim sa tom tajnom.“
A onda mi je pokazao još jedan dokument.
Kada sam video šta na njemu piše, shvatio sam da prodaja zemlje od pre dvadeset godina nije bila slučajna i da je moj brat sve vreme znao nešto što ja nisam…
