Sat mog oca. Stari ručni sat sa napuklim staklom i kožnim kaišem koji sam mu kupio od prve plate. Na poleđini su bili njegovi inicijali. Prepoznao bih ga među hiljadu drugih, jer sam ga poslednji put video na dan kada smo tatu odveli u bolnicu.
Posle sahrane tražio sam ga svuda. U bolnici su rekli da su lične stvari predali porodici, a kod kuće ga nije bilo. Ubeđivao sam sebe da se izgubio među kesama i dokumentima. Sada je ležao pored tuđeg lavaboa, očišćen, sa novim kaišem. Uzeo sam ga i vratio se u dnevnu sobu.
Prijatelj je spustio čašu čim ga je video. Pitao sam odakle mu. Nije odgovorio odmah, a meni je u glavi već tutnjalo. Onda je ustao, izvadio kovertu iz fioke i rekao: „Tvoj otac mi ga je dao. Trebalo je da ti ga vratim kad završim ono što me je zamolio.“
U koverti je bila potvrda časovničara i tatina cedulja. Prepoznao sam rukopis pre nego što sam pročitao ime. Pisalo je da sat godinama kasni i da želi da ga popravi za moj rođendan. Prijatelj je trebalo da ga odnese majstoru jer tata više nije mogao sam. Nedelju dana kasnije završio je u bolnici i nikada se nije vratio kući.
Popravka se odužila zbog dijela koji su tražili. Prijatelj ga je preuzeo tog popodneva, oprao ruke po povratku i ostavio kutijicu otvorenu na polici. Planirao je da mi ga da za stolom, ali, kako je rekao, nijedan početak razgovora nije mu zvučao kako treba. Dok mi je to objašnjavao, nisam gledao njega nego posljednju rečenicu na papiru: „Nemoj da platiš novi kaiš. Onaj njegov mi je dobar.“
Stari kaiš je bio u koverti. Majstor ga je sačuvao, iako više nije mogao bezbjedno da drži sat. Sjeo sam i zaplakao tako naglo da nisam stigao ni da okrenem glavu. Prijatelj je samo sjeo pored mene. Utakmicu te večeri nismo gledali. Pričao mi je kako ga je tata zvao da pita za popravku i svaki put dodavao: „Samo da mali ne sazna.“ Imam četrdeset dvije godine. Nisam znao koliko mi nedostaje da me neko još jednom nazove malim.
