Rodbina sa očeve strane — njegova braća, moji stričevi, i njihova deca, moji rođaci sa kojima sam se, kao dete, redovno družio — potpuno je nestala iz mog života pre petnaest godina, kada se otac, iz razloga vezanih za neku staru, kompleksnu porodičnu svađu oko podele nasledstva posle smrti moje bake, čije potpune detalje nikad nisam u potpunosti razumeo s obzirom na to da sam tada bio još uvek tinejdžer, potpuno posvađao sa svojom braćom, prekidajući sav kontakt na način koji se, tokom narednih godina, pokazao potpuno nepovratan.
Uprkos ovom porodičnom razdoru koji je odvojio celu širu porodicu, uspeo sam, kao odrasla osoba, da održim sopstveni, nezavisan odnos sa djedom, ocem mog oca, koji je, iako je formalno ostao neutralan u sukobu između svoje dece, uvek pronalazio način da redovno komunicira samnom, tajno, mimo direktnog znanja ostatka porodice, odnos koji sam duboko cenio kao jedinu preostalu vezu sa tom stranom porodice tokom svih tih godina razdvojenosti.
Prošlog meseca, djed je preminuo u devedeset i trećoj godini, nakon kratke bolesti, i ja sam, s obzirom na naš bliski, mada tajni odnos tokom prethodnih petnaest godina, bio duboko potresen njegovim gubitkom, prisustvujući sahrani kao jedan od retkih predstavnika naše ogranka porodice, s obzirom na to da moj otac, i dalje duboko povređen starim sukobom, nije mogao emotivno da se suoči sa prisustvom na sahrani sopstvenog oca.
Odmah nakon sahrane, počeo sam da primam poruke i telefonske pozive od rodbine koju nisam čuo niti video punih petnaest godina — stričevi, rođaci, čak i neki dalji rođaci za koje nisam ni znao da još uvek postoje u kontekstu naše porodice — komunikacija koja je, na moje iznenađenje i, ubrzo, duboko razočaranje, sadržala iznenađujuće malo izraza saučešća ili iskrene želje da se ponovo povežemo kao porodica nakon toliko godina razdvojenosti.
Umesto toga, poruke i pozivi su gotovo isključivo sadržavali direktna, hitna pitanja vezana za djedovo nasledstvo — da li znam “šta je tačno ostavio”, da li sam “možda već razgovarao sa notarom” s obzirom na moj bliži, mada tajni odnos sa njim tokom poslednjih godina, i, najupadljivije, da li imam ikakve informacije o “posebnim aranžmanima” koje je djed možda napravio, pitanja koja su jasno otkrivala da je pravi motiv iza njihovog iznenadnog, nakon petnaest godina potpune tišine, interesovanja za mene direktno vezan za materijalnu korist, a ne za bilo kakvu iskrenu želju za pomirenjem ili obnovom porodičnih veza.
Bio sam duboko povređen ovim otkrićem, shvatajući da je moj bliski, autentičan odnos sa djedom tokom poslednjih petnaest godina, odnos koji sam čuvao kao dragocenu, ličnu vezu sa delom porodice od koje sam bio odsečen, sada, u očima ostatka rodbine, viđen isključivo kao potencijalni izvor informacija o nasledstvu, a ne kao nešto što bi trebalo da posluži kao osnova za iskreno, emotivno pomirenje nakon decenije i po razdvojenosti.
Odgovorio sam na nekoliko poruka direktno, objašnjavajući da nemam nikakve konkretne informacije o testamentu i da bi svako pitanje o nasledstvu trebalo uputiti direktno notaru koji je zvanično zadužen za tu proceduru, ali sam, iskreno, izrazio i duboko razočaranje što je njihov prvi, jedini konkretan kontakt nakon petnaest godina tišine bio motivisan isključivo pitanjima o materijalnoj koristi, umesto iskrenom željom da čuju kako sam, da saznaju bilo šta o mom životu tokom protekle decenije i po, ili da izraze bilo kakvu iskrenu tugu zbog gubitka zajedničkog djeda.
Trenutno, dok se testament formalno obrađuje, uglavnom izbegavam dalju komunikaciju sa rodbinom koja se, nakon ove epizode, pokazala zainteresovana za mene isključivo u kontekstu potencijalnog materijalnog interesa, duboko tugujući ne samo za djedom kojeg sam voleo, nego i za mogućnošću iskrenog porodičnog pomirenja koje sam, možda naivno, na kratko počeo da se nadam da bi njegova smrt mogla da pokrene, umesto čega sam dobio samo dodatnu, bolnu potvrdu da je materijalni interes, za mnoge od njih, jači od bilo kakve iskrene porodične veze.
