…pozvan prvi na razgovor.
Sjeo sam pred komisiju, odgovorio na pitanja i pokušao da zaboravim sve što mi je prijatelj rekao. Razgovor je trajao skoro pola sata. Kada sam izašao, on me je čekao u hodniku.
„Džabe si dolazio“, šapnuo mi je. „Rekao sam ti da je sve unaprijed dogovoreno.“
Samo sam se nasmijao i otišao kući.
Dva dana kasnije zazvonio mi je telefon. Zvali su iz firme.
„Čestitamo, odlučili smo da zaposlimo vas.“
Nisam mogao vjerovati. Odmah sam nazvao prijatelja da mu kažem vijest, ali mi se nije javljao. Tek kasnije sam saznao pravi razlog.
Čovjek za kojeg je tvrdio da ga „poznaje u firmi“ zapravo nije postojao. Sve je izmislio samo da ja ne bih došao na razgovor i da bi sebi povećao šanse.
Ali tu nije bio kraj.
Kada sam prvog dana došao na posao, direktor me pozvao u kancelariju i rekao:
„Moram nešto da vam pokažem.“
Otvorio je mejl koji je stigao nekoliko dana prije razgovora. U njemu je neko anonimno napisao da sam nepouzdan, lijen i da sam ranije imao problema na poslu.
Na kraju poruke stajalo je ime pošiljaoca.
Bio je to moj „prijatelj“.
Tada sam shvatio da nisam izgubio prijatelja zbog jednog radnog mjesta.
Samo sam na vrijeme saznao da ga nikada nisam ni imao.
