Tamo su sjedili zajedno, za stolom u uglu restorana. Smijali su se i razgovarali kao da su na običnoj večeri. Nisam odmah prišla. Sjela sam nekoliko stolova dalje, tako da me ne mogu vidjeti.
Posmatrala sam ih gotovo pola sata. Očekivala sam da će je dodirnuti, uhvatiti za ruku ili uraditi bilo šta što bi potvrdilo moje sumnje. Ali ništa. Ponašali su se potpuno poslovno.
Već sam počela da se osjećam glupo što sam ga pratila.
A onda je koleginica ustala i otišla prema liftu. Nekoliko minuta kasnije ustao je i moj muž.
Srce mi je počelo lupati.
Sačekala sam malo, a zatim krenula za njima. Lift je pokazivao šesti sprat. Popela sam se drugim liftom i izašla u hodnik.
Tada sam ga ugledala.
Stajao je ispred jedne sobe i kucao na vrata.
Vrata su se otvorila, ali iza njih nije stajala njegova koleginica.
Stajao je muškarac kojeg sam dobro poznavala.
Bio je to moj rođeni brat.
„Šta ti radiš ovdje?“ pitala sam potpuno zbunjena.
Muž je problijedio. Pogledao je brata, pa mene i rekao:
„Nisam želio da saznaš ovako.“
Tada mi je brat pružio fasciklu i rekao da je cijelo „poslovno putovanje“ zapravo bilo dogovoreno zbog mene.
U fascikli su bile rezervacije za putovanje o kojem sam godinama pričala, ali koje nikada nismo mogli da organizujemo.
Muž je posljednjih mjeseci krišom pripremao iznenađenje za našu godišnjicu, a moj brat mu je pomagao. Koleginica je zaista bila tu poslovno — samo sam ja, zbog njegovog čudnog ponašanja, povezala stvari na najgori mogući način.
Stajala sam u hodniku i nisam znala da li da se smijem ili plačem.
A muž je samo rekao:
„Eto zašto sam posljednjih nedjelja stalno krio telefon.“
