Poveo me je prema kuhinji, pa zastao da zaključa ulazna vrata. Taj sitni zvuk me je odjednom otreznio. Nisam se plašila njega, nego činjenice da sam svesno došla u tuđu kuću čekajući da se dogodi nešto zbog čega ću sutra morati da sklanjam pogled.
Na stolu su zaista bile dve šolje. Pored njih dečji crtež na kome su se četiri nasmejane figure držale za ruke. On ga je pomerio da napravi mesta, kao da sklanja račun iz prodavnice. Pitala sam da li njegova žena zna da nekome šalje takve poruke. Rekao je da već dugo žive kao cimeri i da ja to ne mogu da razumem.
Mogla sam da razumem usamljenost. Posle razvoda sam se vraćala u prazan stan i radovala se čak i njegovom običnom pozdravu preko ograde. Ali nisam znala ništa o njihovom braku osim onoga što je on sada govorio. Kada me je uhvatio za ruku, povukla sam svoju i rekla da sam pogrešila što sam došla.
Odjednom više nije bio tako nežan. Pitao je zašto sam mu davala povoda ako nameravam da pravim scenu. Nisam se raspravljala. Obula sam cipele i tražila da otključa vrata. Dok sam prelazila ulicu, stigla je poruka da sam sve pogrešno shvatila. Sačuvala sam je zajedno sa pozivom i otišla kući.
Nekoliko dana kasnije njegova žena me je zaustavila. Rekla je da joj je muž ispričao kako sam uporno tražila da svratim kod njega. Bilo me je sramota, ali sam joj pokazala celu prepisku. Nisam izostavila svoje odgovore niti pokušala da se predstavim kao slučajna gošća. Rekla sam da sam otišla svojom voljom i da sam isto tako odlučila da izađem.
Vratila mi je telefon i neko vreme stajala bez reči. Tek tada sam videla koliko je umorna.
Nije mi zahvalila i nisam to očekivala. Zamolila me je da im više ne dolazim. Od tada se pristojno pozdravimo kada se sretnemo, a s njim ne razgovaram. Trebalo mi je vremena da priznam sebi koliko mi je prijala njegova pažnja i koliko sam bila spremna da zbog nje zanemarim. Jednog jutra sam obrisala njegov broj. Posle sam sama popila kafu na terasi, bez čekanja da se pojavi iza ograde.
