Poruka je glasila:
„Ne znam da li me se još sjećaš, ali mislim da je vrijeme da saznaš istinu o toj slici.“
Srce mi je počelo lupati. Odmah sam znao ko piše.
Bila je to ona.
Poslije toliko godina prvi put mi se javila.
Napisala je da je nedavno sređivala stvari pred selidbu i pronašla našu fotografiju. Tek tada ju je izvadila iz starog rama i pročitala ono što sam napisao.
„Godinama sam čuvala tu sliku, ali nikada nisam znala šta piše iza nje“, napisala je.
A onda je stigla druga poruka:
„Znaš li zašto sam je sada izvadila? Udajem se sljedećeg mjeseca. Htjela sam da je sklonim prije nego što započnem novi život.“
Dugo sam gledao u ekran. Nisam znao šta da odgovorim.
Na kraju sam napisao samo:
„Drago mi je da si konačno pročitala. Želim ti svu sreću.“
Mislio sam da je razgovor završen.
Ali nekoliko minuta kasnije stigla je fotografija.
Na njoj je bio naš stari ram, a pored njega mala kutija.
Ispod fotografije napisala je:
„Postoji još nešto što ti nikada nisam rekla. Otvori svoju poštu sutra. Poslala sam ti nešto što sam čuvala sve ove godine.“
Sutradan je stigao paket.
Unutra je bilo moje staro pismo koje sam joj napisao dok smo još bili zajedno.
Na dnu je njenim rukopisom stajala samo jedna rečenica:
„Neke ljubavi ne traju cijeli život, ali nas cijeli život podsjećaju ko smo nekada bili.“
