…kratka haljina. Pogledala sam se u ogledalo i pomislila: „Ako sam već predložila ovu ludost, onda neću sada odustati.“
Vratila sam se za šank i sjela pored muškarca koji me već nekoliko puta pogledao. Bio je otprilike naših godina, djelovao je pristojno i ubrzo smo započeli razgovor. Nisam mogla vjerovati koliko mi je srce lupalo. Stalno sam krišom gledala prema mužu, ali njega više nisam vidjela na njegovom mjestu.
Nakon nekog vremena muškarac pored mene predložio je da izađemo iz kafića i prošetamo uz more. Ustala sam, ali baš tada mi je stigla poruka od muža:
„Vidim da ti ide bolje nego meni. Ja sam već odustao i vratio se u hotel.“
Odjednom mi više ništa nije bilo zabavno. Zahvalila sam se čovjeku, rekla da ipak ne mogu i požurila prema hotelu.
Kada sam otvorila vrata naše sobe, muž je sjedio na balkonu i smijao se. Pitala sam ga šta mu je toliko smiješno, a on mi je odgovorio:
„Znao sam da nećeš moći.“
Prišla sam mu i rekla: „A otkud znaš da nisam mogla? Možda sam samo odlučila da ne želim.“
Tada mu je osmijeh nestao s lica. Pogledao me ozbiljno i rekao nešto što je potpuno promijenilo ostatak našeg odmora:
„Dobro… onda je vrijeme da ti priznam šta sam ja večeras uradio.“
