Otac je preminuo prošlog meseca, u devedeset i prvoj godini, ostavljajući iza sebe skromnu, ali pažljivo sakupljenu imovinu koju je, prema njegovim čestim rečima, trebalo jednako podeliti između mene i moja dva mlađa brata.
Na zvaničnom čitanju testamenta, sva trojica smo se okupili, očekujući standardnu, jednaku podelu. Notar je, dok je čitao osnovne odredbe, iznenada pročitao dodatni, neobičan uslov koji je zaledio celu prostoriju — testament je jasno navodio da niko od nas troje neće moći da pristupi svom delu nasledstva, sve dok se javno ne izvinimo jedni drugima za incident koji se dogodio pre tačno dvadeset godina, “onaj bolni Božić”.
Sedeli smo tamo, zbunjeni, dok je notar nastavio da čita detaljniji opis koji je postepeno budio bolna, dugo potisnuta sećanja — incident od pre dvadeset godina, tokom posebno teškog božićnog okupljanja, kada smo izgovorili jedni drugima izuzetno okrutne reči koje su doveli do godina hladnoće između nas trojice braće.
Otac je, ispostavilo se, tokom svih ovih dvadeset godina, duboko patio posmatrajući kako njegova trojica sinova nikad nisu uspeli da prevaziđu tu davnu svađu. U svojim poslednjim godinama, odlučio je da iskoristi svoj testament kao poslednje sredstvo da nas prisili na konfrontaciju i, nada se, konačno pomirenje.
Sedeći tamo, sva trojica smo, nakon dugog ćutanja, konačno počeli da razgovaramo o onome što se desilo tog davnog Božića, priznajući sopstvenu ulogu u tom bolnom incidentu. Taj razgovor, iako izuzetno emotivno naporan, na kraju je doveo do iskrenih, dugo odlaganih izvinjenja, dokazujući da je očeva poslednja, neobična odluka bila, u suštini, njegov poslednji, najdublji dar ljubavi prema sinovima za koje je želeo da ponovo postanu istinski bliski.
