MAJKA JE 15 GODINA PLAĆALA SINU KREDIT – A ONDA JE SLUČAJNO ČULA ŠTA JE SNAHA REKLA O NJOJ
Nada je imala sedamdeset dvije godine i jednog sina, Gorana.
Kada se Goran oženio, on i supruga nisu imali dovoljno novca za svoj stan.
Nada i njen muž tada su im pomogli da podignu kredit.
„Dok smo živi i možemo, pomoći ćemo vam“, govorili su.
Nekoliko godina kasnije Nadin muž je preminuo.
Iako je ostala samo sa svojom penzijom, Nada je nastavila svakog mjeseca davati sinu 300 maraka za ratu kredita.
Nekada bi sebi uskratila novu garderobu.
Zimi bi grijala samo dvije prostorije.
Ali sinu nikada nije rekla da joj je teško.
„Samo da vi završite kredit i imate svoj krov nad glavom.“
Tako je prošlo skoro petnaest godina.
Jednog dana Goran je došao po novac kao i obično.
„Mama, još samo nekoliko godina i završavamo.“
Nada mu je dala kovertu.
Sutradan je otišla kod njih da odnese kolač unucima.
Vrata joj je otvorila snaha.
Goran nije bio kod kuće.
Nada je sjela u kuhinju, a snaha je otišla u drugu sobu jer ju je neko pozvao telefonom.
Vrata su ostala odškrinuta.
Nada nije željela prisluškivati.
Ali onda je čula svoje ime.
Snaha se smijala.
„Ma pusti Nadu. Ona će davati dok god Goran traži.“
Nada se ukočila.
Žena sa druge strane telefona očigledno je nešto pitala.
Snaha je nastavila:
„Pa šta će njoj novac? Ima kuću i penziju. Mi bar znamo da uživamo.“
Nada je osjetila knedlu u grlu.
Ali sljedeća rečenica bila je još gora.
„Najsmješnije je što ona misli da taj novac još uvijek dajemo za kredit.“
Nada je prestala disati na trenutak.
Kakav kredit?
Kada se snaha vratila u kuhinju, Nada se ponašala kao da ništa nije čula.
Popila je kafu i otišla kući.
Sljedećeg jutra obukla se i otišla u banku u kojoj je sin nekada podigao kredit.
Nije mogla dobiti detalje njegovog računa, ali je znala dovoljno da postavi pravo pitanje sinu.
Sačekala je da Goran ponovo dođe po svojih 300 maraka.
Ovoga puta na stolu nije bilo koverte.
„Mama, jesi zaboravila?“
Nada ga je pogledala.
„Koliko još duguješ banci?“
Goran je zastao.
„Rekao sam ti, još nekoliko godina.“
„Pokaži mi.“
Počeo je izbjegavati odgovor.
Tada mu je rekla:
„Čula sam tvoju ženu.“
Goran je problijedio.
Istina je izašla na vidjelo.
Kredit za stan otplatili su prije skoro tri godine.
Ali Goran majci to nikada nije rekao.
Nastavio je svakog mjeseca uzimati 300 maraka.
Za tri godine Nada im je dala više od 10.000 maraka, vjerujući da im pomaže da sačuvaju stan.
Novac su trošili na putovanja, restorane i novi automobil.
„Zašto si me lagao?“ pitala je sina.
„Mama, ti si uvijek govorila da ti novac ne treba.“
Nada ga je dugo gledala.
„Rekla sam da mi ne treba mnogo. Nisam rekla da je zato tvoj.“
Od tog dana više mu nije dala nijednu marku.
Prvih nekoliko mjeseci sin i snaha bili su ljuti.
Nada je prvi put nakon mnogo godina počela trošiti svoju penziju na sebe.
Popravila je kupatilo.
Kupila novi krevet.
A sljedećeg ljeta otišla je sa prijateljicom sedam dana na more.
Kada je Goran vidio fotografije, rekao je:
„Mama, nikada nisi govorila da želiš putovati.“
Nada se nasmijala.
„Nisam ni znala da mogu. Mislila sam da još otplaćujem tvoj stan.“
Sina nije prestala voljeti.
Ali jednu stvar više nikada nije zaboravila:
Roditelj može dobrovoljno dati posljednju marku svom djetetu. Ali onog trenutka kada dijete mora lagati da bi je dobilo, to više nije pomoć — to je iskorištavanje.
