Na drugim nosilima ležala je moja mlađa sestra Milica, a na trećim moj osmogodišnji sin Luka. Svi su bili bez svijesti. U tom trenutku noge su mi otkazale i jedva sam se uhvatila za sto da ne padnem.
„Šta se dogodilo? Gdje su bili?“ vikala sam dok su kolege pokušavale da me smire.
Doktor Marković me uhvatio za ramena i rekao:
„Moramo odmah reagovati. Sumnjamo na trovanje, ali još ne znamo čime. Molim te, pusti nas da radimo.“
Gledala sam kako ih odvode iza vrata intenzivne njege. Kao medicinska sestra, mnogo puta sam prisustvovala teškim situacijama, ali nikada nisam mogla zamisliti da će se jednog dana na tim nosilima naći moja porodica.
Poslije dvadesetak minuta doktor je izašao.
„Svi su živi. Uspjeli smo stabilizovati njihovo stanje, ali postoji nešto neobično. Nalazi ukazuju da su svi bili izloženi istoj otrovnoj supstanci.“
„Kako je to moguće?“ pitala sam. „Moj muž je trebalo da bude na poslu, sestra kod kuće, a sin kod bake.“
Doktor me pogledao zabrinuto.
„Upravo zato smo pozvali policiju.“
U tom trenutku prišla su nam dvojica policajaca.
„Gospođo, moramo vam postaviti nekoliko pitanja. Da li znate gdje su vaš muž, sestra i sin proveli večerašnje sate?“
Odmahnula sam glavom.
„Muž mi je rekao da radi drugu smjenu. Sestra je trebalo da čuva mog sina, ali nisam znala da će se njih troje naći zajedno.“
Jedan policajac izvadio je malu providnu kesicu. U njoj je bio ključ s crvenim privjeskom.
„Prepoznajete li ovo? Pronađeno je u džepu vašeg muža.“
Srce mi je preskočilo.
Bio je to ključ vikendice mog pokojnog oca. Vikendice koju godinama nismo koristili i za koju sam vjerovala da je zaključana i prazna.
„To je ključ naše stare vikendice“, prošaputala sam.
Policajci su razmijenili poglede.
„Upravo tamo su pronađeni. Komšija je primijetio upaljena svjetla i čuo dječiji plač. Kada je prišao, kroz prozor je ugledao tri osobe kako nepomično leže.“
Osjetila sam kako mi se krv ledi u žilama.
„Ali zašto bi moj muž tamo odveo sestru i sina?“
Policajac nije odmah odgovorio.
„Gospođo, postoji još nešto. Na kuhinjskom stolu pronašli smo tri čaše, ostatke večere i jednu poruku.“
„Kakvu poruku?“
Izvadio je fotografiju iz fascikle i pružio mi je.
Na papiru je pisalo:
„Ako se večeras ne pojavi, istina će konačno izaći na vidjelo.“
Ruke su mi se tresle toliko da sam jedva držala fotografiju.
„Ko je ovo napisao?“ upitala sam.
„To pokušavamo utvrditi. Ali pronašli smo i četvrtu čašu. To znači da je s njima vjerovatno bila još jedna osoba.“
U tom trenutku zazvonio mi je telefon.
Na ekranu se pojavilo ime moje svekrve.
Javila sam se drhtavim glasom.
„Halo?“
S druge strane čula sam njeno teško disanje.
„Slušaj me pažljivo“, rekla je. „Znam šta se dogodilo večeras. Ali prije nego što ti policija bilo šta kaže, moraš znati jednu stvar.“
„Kakvu stvar? Moj sin je u bolnici!“
Nastala je duga tišina.
A onda je svekrva izgovorila riječi koje su mi zauvijek promijenile život:
„Tvoj muž i tvoja sestra nisu otišli u tu vikendicu slučajno. Oni već godinama kriju nešto od tebe. A ja sam bila jedina osoba koja je znala istinu.“
Nisam uspjela ništa odgovoriti.
Baš tada doktor je istrčao iz sobe intenzivne njege.
„Vaš sin se probudio! Stalno ponavlja jednu rečenicu i traži vas!“
Potrčala sam prema njegovom krevetu. Luka me uhvatio za ruku i kroz suze prošaputao:
„Mama, nisam htio da popijem ono što nam je dala…“
„Ko, sine? Ko vam je dao?“ pitala sam, osjećajući kako mi srce lupa.
Pogledao me preplašenim očima.
„Mama, obećaj mi da se nećeš vratiti kući. Ona je rekla da si ti sljedeća.“
Tada sam shvatila da ono što se dogodilo mojoj porodici možda nije bila nesreća.
Ali nisam ni slutila da će snimak sigurnosne kamere iz vikendice otkriti lice osobe kojoj sam vjerovala cijelog života…
