Pogledala sam vozača zbunjeno, ne znajući šta da kažem.
„Za koga? Molim vas, recite mi o čemu se radi!“
Vozač je duboko uzdahnuo, a zatim rekao:
„Vaš sin svakog jutra kupuje dve karte. Jednu za sebe, a drugu za stariju ženu koja već mesecima sedi na istoj klupi na autobuskoj stanici.“
Osetila sam kako mi srce ubrzano lupa.
„Kakvu stariju ženu? Ko je ona?“
„Ne znam joj ime. Ima oko sedamdeset godina, nosi stari sivi kaput i uvek drži malu crvenu torbu. Vaš sin joj kupuje kartu, ali ona nikada ne ulazi u autobus.“
Nisam mogla da razumem.
„Pa zašto joj onda kupuje kartu?“
Vozač me je pogledao sa tugom u očima.
„Zato što ona svakog jutra čeka nekoga ko se nikada neće vratiti.“
Te reči su me potpuno zbunile.
Sutradan sam odlučila da pratim Marka.
Ustao je u šest sati, kao i svakog jutra, obukao jaknu i izašao iz kuće. Sačekala sam nekoliko minuta, a zatim krenula za njim.
Na autobuskoj stanici ugledala sam ga kako prilazi starijoj ženi. Sedela je na klupi, pogrbljena, sa crvenom torbom u krilu.
Marko joj je pružio kartu i malu kesu sa doručkom.
„Dobro jutro, bako. Danas sam vam doneo kiflu i jogurt.“
Žena se nasmešila.
„Hvala ti, sine. Jesi li možda video mog Petra? Rekao je da će doći autobusom.“
Marko je seo pored nje.
„Još nije stigao, bako. Ali nemojte brinuti, možda će sutra.“
Gledala sam ih iz daljine i osećala kako mi suze naviru.
Kada je autobus stigao, Marko je ustao, pozdravio ženu i ušao. Ona je ostala na klupi, čvrsto stežući kartu u ruci.
Prišla sam joj.
„Dobar dan. Mogu li da sednem pored vas?“
„Naravno, ćerko“, odgovorila je ljubazno.
„Koga čekate?“
Oči su joj zasijale.
„Svog sina Petra. Otišao je da radi u drugi grad. Obećao mi je da će se vratiti. Svakog jutra dolazim da ga sačekam.“
„A kada je otišao?“
Žena je spustila pogled.
„Ne sećam se tačno. Nekako mi dani prolaze, a ja sve zaboravljam.“
U tom trenutku prišao nam je čovek iz obližnje prodavnice.
„Gospođo, mogu li nešto da vam kažem?“
Odveo me je nekoliko koraka dalje i tiho objasnio:
„Njen sin je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre četiri godine. Od tada se njeno pamćenje pogoršalo. Često zaboravi da ga više nema i svakog jutra dolazi da ga čeka.“
Osetila sam knedlu u grlu.
„A nema nikoga da brine o njoj?“
„Ima ćerku, ali ona živi u inostranstvu. Dolazi povremeno. Vaš sin je jedini koji joj svakog jutra pravi društvo. Kupuje joj kartu jer kaže da ne želi da joj oduzme nadu.“
Nisam mogla da zaustavim suze.
Tog popodneva sačekala sam Marka da se vrati kući.
„Sine, danas sam bila na autobuskoj stanici.“
Odmah je shvatio.
„Mama, video si je?“
Klimnula sam glavom.
„Zašto mi nisi rekao?“
Spustio je pogled.
„Zato što nisam želeo da misliš da uzalud trošim novac. Ona me svakog jutra pita kada će joj se sin vratiti. Nisam imao srca da je ostavim samu.“
Zagrlila sam ga najjače što sam mogla.
„Sine, ponosna sam na tebe.“
Ali onda je iz džepa izvadio staru, presavijenu fotografiju.
„Mama, postoji još jedan razlog zbog kojeg joj pomažem.“
Pružio mi je fotografiju.
Na njoj su stajala dva mladića, zagrljena i nasmejana.
Jedan od njih bio je pokojni Petar.
A drugi…
Bio je moj muž, Markov otac, koji nas je napustio pre petnaest godina.
Ruke su počele da mi drhte.
„Marko, odakle ti ova fotografija?“
Pogledao me je ozbiljno.
„Mama, ona mi je rekla da je Petar pre smrti čuvao jednu veliku tajnu o našem ocu.“
Zanemela sam.
„Kakvu tajnu?“
Marko je izvadio malu kovertu iz torbe.
„Ovo mi je dala juče. Rekla je da je Petar ostavio pismo za tebe i da ga je godinama čuvala.“
Na koverti je bilo ispisano moje ime.
Prepoznala sam rukopis svog muža.
Otvorila sam je drhtavim rukama.
Prva rečenica glasila je:
„Ako ovo čitaš, znači da je naš sin konačno saznao zašto sam morao da odem. Molim te, nemoj ga kriviti. Istina je mnogo teža nego što možeš da zamisliš…“
Fiktivna priča.
