„Znaš, već neko vreme osećam da nešto nije u redu. Samo sam čekao da mi sama kažeš.“
Te reči su me pogodile jače nego bilo kakva uvreda. Pogledala sam ga kroz suze i pitala:
„Znao si? Zašto mi ništa nisi rekao?“
Duboko je uzdahnuo, ustao od stola i prišao prozoru.
„Zato što sam verovao da ćeš se zaustaviti pre nego što uništiš ono što smo osam godina gradili.“
Počela sam da plačem i molim ga da mi oprosti. Govorila sam da je to bila najveća greška u mom životu i da se nikada neće ponoviti.
Ali on je samo odmahnuo glavom.
„Nije najgore to što si me prevarila. Najgore je što si svakog dana dolazila kući, gledala me u oči i ponašala se kao da se ništa nije dogodilo.“
Zatim je otišao u spavaću sobu i vratio se sa kovertom.
„Hteo sam da ti ovo dam za našu godišnjicu sledeće nedelje. Ali sada mislim da treba odmah da vidiš.“
Otvorila sam kovertu drhtavim rukama. Unutra su bile dve avionske karte za putovanje o kojem sam godinama maštala i fotografija naše porodice.
Na poleđini fotografije pisalo je:
„Hvala ti za osam najlepših godina mog života. Ponovo bih izabrao tebe.“
Nisam mogla da prestanem da plačem. Ali pravi šok usledio je kada je muž izvadio još jedan papir i tiho rekao:
„Postoji još nešto što moraš da znaš. Danas sam razgovarao s tvojim kolegom.“
U tom trenutku shvatila sam da moja ispovest možda nije otkrila ni polovinu onoga što je moj muž već znao…
