Jedne večeri, dok smo ležali i pričali, iznenada me je pogledala i rekla:
„Moram nešto da ti priznam. Znam da će ti zvučati čudno.“
Pomislio sam na sve moguće stvari, ali ono što je rekla nisam očekivao.
„Volim da pred spavanje slušam kako mi čitaš.“
Nasmejao sam se, misleći da se šali. Ali bila je potpuno ozbiljna. Objasnila mi je da je kao dete svake večeri slušala oca kako joj čita priče. Nakon što je on preminuo, godinama nije mogla da zaspi bez nekog glasa u pozadini.
Zato je želela da joj svake večeri čitam — bilo šta. Knjigu, novine, čak i običan recept.
Prve večeri osećao sam se pomalo smešno. Uzeo sam knjigu i počeo da čitam. Posle nekoliko minuta okrenuo sam se prema njoj, a ona je već spavala sa blagim osmehom na licu.
Tada sam shvatio da ono što sam nazvao „fetišem“ zapravo uopšte nije bilo ono što sam zamišljao.
Bio je to samo njen način da ponovo oseti sigurnost koju je nekada imala.
Od tada joj skoro svake večeri pročitam nekoliko stranica. A najčudnije od svega?
Vremenom je to postao i moj omiljeni deo dana.
