Mladenka. Došla je u dugoj bijeloj haljini, s čipkastim rukavima i malim šlepom koji joj je sestra pridržavala dok je izlazila iz auta. U ruci je čak nosila buket. Nekoliko gostiju okrenulo se prema njoj, pa prema meni, ne znajući gdje da gleda.
Povukla sam je u hodnik i pitala zašto je tako obučena. Prevrnula je očima. Rekla je da haljina nije bijela nego boje slonovače i da valjda ne mislim da sam jedina kojoj tog dana smije biti lijepo. Nisam mogla vjerovati da se raspravljamo o nijansi dok joj šlep leži preko mojih cipela.
Ponudila sam da joj moja sestra donese svečanu haljinu iz stana, udaljenog deset minuta. Odbila je. Onda je rekla ono zbog čega mi je sve postalo jasno: „Ti si se uvijek prva udavala, zapošljavala, kupovala stan. Mogu valjda jednom i mene da pogledaju.“ Stajala sam pred osobom kojoj sam godinama govorila sve, a nisam znala da naše živote vodi kao takmičenje.
Muž je prišao kad je vidio da me nema. Nije povisio glas. Rekao joj je da može ostati ako se presvuče, ali da neće gledati kako plačem u hodniku na vlastitoj svadbi. Otišla je ljuta, govoreći da smo je osramotili zbog komada tkanine. Moja sestra mi je popravila šminku i vratila me među goste.
Mislila sam da ću do kraja večeri gledati prema vratima. Ali muzika je krenula, tata me je pozvao da plešemo, a muž mi je šapnuo da me čeka torta koju smo birali tri subote. Dan se polako vratio nama. Nije bio savršen, ali na fotografijama poslije tog trenutka ponovo se smijem.
Sedmicu kasnije kuma je tražila da joj se izvinim. Poslala je račun za haljinu, kao dokaz koliko je potrošila „zbog mene“. Datum kupovine bio je dan nakon što sam joj pokazala svoju vjenčanicu. Nisam joj odgovorila računom, uvredom ni dugim objašnjenjem. Napisala sam da mi nije trebao skup poklon, nego prijateljica. Poruku je pročitala odmah. Odgovor još nije stigao, a prvi put poslije toliko godina nemam potrebu da ja popravljam naš odnos.
