„Sinoć si imala gosta. Otišao je tek poslije ponoći.“
Zaledila sam se.
Nije me uplašilo to što je znala kada je neko otišao. Uplašilo me je što sam prethodne večeri bila potpuno sama.
Pokucala sam joj na vrata i pokazala poruku.
„Jeste li vi ovo napisali?“
Pogledala je papir i odmah odmahnula glavom.
„Nisam. Ali sinoć sam zaista vidjela muškarca kako izlazi iz tvoje kuće.“
Srce mi je počelo lupati.
„Kakvog muškarca?“
Opisala ga je: visok, tamna jakna, kapa na glavi.
Odmah sam pregledala kuću. Ništa nije nedostajalo, vrata i prozori nisu bili oštećeni.
Ali onda sam u hodniku primijetila nešto što ranije nisam vidjela.
Blatnjav trag cipele.
Pozvala sam policiju.
Pregledali su kuću i pronašli da prozor u podrumu nije dobro zatvoren. Neko je očigledno mogao ući tim putem.
Najjezivije je bilo to što nisam čula ništa.
Policija je uzela snimke sa obližnje kamere. Na njima se zaista vidio muškarac kako kasno uveče izlazi iz mog dvorišta.
Ispostavilo se da je obilazio kuće u kraju i tražio gdje može neprimijećeno ući.
Tada sam shvatila ko je ostavio poruku.
Druga komšinica ga je takođe vidjela i htjela me upozoriti, ali nije znala moj broj telefona.
A žena sa dvogledom?
Prvi put mi je bilo drago što toliko „provjerava komšiluk“.
Nekoliko dana kasnije pokucala sam joj na vrata i rekla:
„Izgleda da vam ovaj put dugujem kafu.“
Nasmijala se.
„Samo ti zaključavaj prozore. Ja ću ostalo da gledam.“
Godinama sam mislila da je najgore imati radoznalu komšinicu. Te noći sam shvatila da ponekad upravo ona vidi ono što ti ne vidiš.
