On mi je pružio šoljicu kafe i sjeo preko puta mene. Nekoliko trenutaka ćutali smo, a onda je rekao:
„Moram nešto da vam priznam. Nisam vas pozvao zato što mi je žena otputovala.“
Zbunila sam se.
„Pa zašto onda?“
Ustao je, prišao komodi i izvadio staru kovertu. Na njoj je bilo napisano moje ime i prezime.
„Ovo sam pronašao prije nekoliko dana među stvarima svog pokojnog oca. Nisam znao kako drugačije da vam ga predam.“
Otvorila sam kovertu. Unutra je bila fotografija moje majke iz mladosti, zajedno s njegovim ocem.
Na poleđini je pisalo:
„Ako se ikada doseli pored tebe, vrijeme je da joj kažeš istinu.“
Ruke su mi počele drhtati.
„Kakvu istinu?“, jedva sam izgovorila.
Komšija me je dugo gledao, a onda rekao:
„Prije nego što vam kažem, morate pozvati svoju majku. Ovo mora da čuje i ona.“
Nazvala sam je. Čim sam spomenula ime njegovog oca, sa druge strane nastala je tišina.
A onda je majka počela da plače…
