Na papiru je pisalo:
„Sinoć si izašla iz kuće u 23:47. Vratila si se tek poslije dva sata. Znam gdje si bila.“
Zaledila sam se. Nikome nisam rekla da sam te večeri izašla. Još čudnije, vrijeme je bilo potpuno tačno.
Podigla sam pogled prema kući komšinice. Zavjesa na njenom prozoru se istog trenutka pomjerila.
Odlučila sam da joj ništa ne kažem. Umjesto toga, sljedeće večeri sam namjerno ostavila upaljeno svjetlo, zaključala vrata i otišla prespavati kod sestre.
Kada sam se ujutro vratila, na vratima me čekala nova poruka:
„Nemoj više pokušavati da me prevariš. Znam da sinoć nisi spavala kod kuće.“
Srce mi je počelo lupati. Otišla sam pravo do nje i pokucala.
Otvorila je vrata, pogledala me i tiho rekla:
„Konačno si došla. Moram ti nešto pokazati.“
Odvela me do sobe na spratu. Na stolu je stajao dvogled, ali pored njega su bile desetine fotografija naše ulice.
Uzela je jednu i pružila mi je.
Na fotografiji je bila moja kuća, snimljena prethodne noći.
Ali ispred mojih vrata stajao je nepoznat muškarac.
„Zbog njega te posmatram“, rekla je. „Već nekoliko sedmica dolazi kada nisi kod kuće.“
Tada sam shvatila da poruke nisu bile prijetnja.
Bile su upozorenje.
