„Hajde da vidimo jesi li stvarno toliko fina ili samo glumiš“, rekao je, kao da smo se o tome već dogovorili. Prvo sam pomislila da nisam dobro čula. Onda je posegnuo prema mojoj ruci i osmijeh mu je nestao čim sam se odmakla.
Rekla sam mu da zakopča pantalone i da me vrati kući. Počeo je da se smije, pa da nabraja kafe koje je platio i vrijeme koje je „potrošio“ na mene. Sjedila sam uz vrata, držeći telefon u krilu. Tek tada sam shvatila koliko smo daleko od posljednje kuće koju smo prošli.
Poslala sam sestri lokaciju i kratku poruku da me odmah pozove. Kad je telefon zazvonio, uključila sam zvučnik. Sestra je čula kako tražim da me vrati i bez oklijevanja rekla da zna gdje smo. On je tada odjednom postao uvrijeđeni gospodin: navodno se samo šalio, a ja sam od svega napravila dramu.
Vratio me do benzinske pumpe na ulazu u grad. Nisam čekala da zaustavi motor kako treba; čim je stao, izašla sam i ušla među ljude. Sestra je došla po mene. Tek kad sam sjela u njena kola, počela sam da se tresem. Čitavim putem sam ponavljala da sam bila glupa što sam pristala na izlet, dok mi nije rekla da prestanem sebe da krivim za njegovo ponašanje.
Sutradan sam prijatelju koji nas je upoznao ispričala sve. Očekivala sam podršku, a on je uzdahnuo: „Ma on tako provjerava djevojke. Nisi prva koja je pogrešno shvatila.“ Ta rečenica me zaboljela gotovo koliko i prethodna noć. Znao je. I ipak mi je rekao da izlazim s dobrim momkom.
Prekinula sam kontakt s obojicom. Nekoliko dana kasnije stigla mi je poruka nepoznate djevojke, prijateljice moje sestre. I njoj je predložio baš tu planinu. Prepoznala je čak i rečenicu o lijepom pogledu. Nisam joj morala objašnjavati zašto sam izašla na pumpi. Samo je napisala: „I ja sam mislila da će mi se svi smijati ako ispričam.“ Te večeri smo pričale skoro dva sata. Prvi put od tog izleta nisam osjećala potrebu da se pravdam.
