Prišao mi je s leđa i tiho rekao:
„Nemojte se plašiti. Moram nešto da vas pitam.“
Okrenula sam se, a on je u ruci držao malu fotografiju.
„Je li ovo vaš muž?“
Zaledila sam se. Na slici je zaista bio moj muž, ali mnogo mlađi.
„Odakle vam ovo?“ pitala sam.
Starac je sjeo i duboko uzdahnuo.
„Prije mnogo godina radio sam s njim. Kada je doživio nesreću, svi su mislili da više nikada neće normalno živjeti. Ali on je tada stalno pričao samo o vama i djetetu.“
Nisam razumjela šta želi da kaže.
Tada je otvorio fioku i izvadio kovertu.
„Vaš muž mi je prije nekoliko mjeseci došao i zamolio me za pomoć. Znao je da vam je teško, ali nije želio da se osjećate kao da zavisite od tuđe milostinje.“
Otvorila sam kovertu.
Unutra su bili ugovor i potvrde o uplati.
Starac mi je objasnio da je moj muž godinama odvajao mali dio svoje penzije i ulagao ga preko njega. Novca nije bilo mnogo, ali dovoljno da nam otplati dugove i olakša narednih nekoliko mjeseci.
Počela sam da plačem.
„Zašto mi ništa nije rekao?“
Starac se nasmiješio:
„Jer je želio da još jednom osjeti da je on taj koji brine o svojoj porodici.“
Kad sam tog dana stigla kući, muž me pogledao i odmah shvatio da znam.
Sjela sam pored njega, zagrlila ga i rekla:
„Nikada nisi prestao da brineš o nama. Samo si to radio na način koji nisam vidjela.“
