…moj nekadašnji komšija iz zgrade u kojoj sam odrasla. Nisam ga vidjela više od dvadeset godina, ali sam bila gotovo sigurna da je to on. Odjednom mi njegovo gledanje kroz retrovizor više nije djelovalo slučajno.
Kada smo stali na crveno, pitala sam ga da li se zove Dragan. Pogledao me kroz retrovizor i nasmijao se. „Znao sam da ćeš me se sjetiti“, rekao je. To me nije umirilo, nego još više uznemirilo.
Skrenuo je na osvijetljenu benzinsku pumpu i zaustavio auto. Iz pretinca je izvadio staru fotografiju. Na njoj sam bila ja kao dijete, moja majka i njegov pokojni brat.
Rekao mi je da je njegov brat godinama bio blizak prijatelj moje majke i da joj je pomogao kada je moj otac iznenada otišao iz našeg života. Fotografiju je pronašao nedavno dok je sređivao bratove stvari poslije njegove smrti.
Najveći šok bio je datum na poleđini. Fotografija je nastala baš u periodu za koji sam cijelog života vjerovala da smo majka i ja bile potpuno same. Pitala sam da li je njegov brat možda bio moj otac.
Dragan je odmahnuo glavom i rekao da ne zna, ali da je njegov brat u jednoj staroj kutiji čuvao i nekoliko pisama moje majke. Nije ih otvorio. Dao mi je kovertu i rekao da sama odlučim šta želim da znam.
Majku sam nazvala čim sam stigla kući. Dugo je ćutala, a onda objasnila da među njima nije bilo veze, ali da je taj čovjek bio osoba koja nas je finansijski i emocionalno držala iznad vode. Taksi vozač me nije gledao zato što mi je želio zlo. Gledao me jer je nakon dvadeset godina prepoznao djevojčicu sa bratove najdraže fotografije.
