…da više ne želi da ja živim na spratu. Rekla je mom bratu da sam „dovoljno odrasla da se snađem“ i da njihov brak nema privatnost dok sam ja tu. Stajala sam iza vrata i čula gotovo svaku riječ.
Najviše me povrijedilo što je brat ćutao. Nisam očekivala da će birati između mene i žene, ali sam očekivala da bar kaže da nikome ne smetam. Umjesto toga čula sam samo: „Razgovaraćemo sutra.“
Sutradan sam roditeljima rekla da ću početi da tražim stan. Mama je bila bijesna, tata je govorio da je kuća dovoljno velika za sve, ali ja više nisam željela da živim tamo gdje se osjećam kao višak.
Dok sam pakovala stvari, snaha je ušla u sobu. Mislila sam da će biti zadovoljna, ali je počela da plače. Tada mi je priznala nešto što nisam očekivala: problem uopšte nije bio moj sprat.
Njihov brak već mjesecima nije bio dobar. Brat je gotovo svako veče dolazio kod mene ili kod roditelja, a njoj govorio da „pomaže porodici“. Imala je osjećaj da svi u kući imamo više njegovog vremena nego ona, a mene je počela da krivi jer sam mu bila najbliža.
Onda je priznala i da je nekoliko puta pokušala da razgovara s njim, ali je on svaku raspravu završavao rečenicom: „Moja porodica je bila tu prije tebe.“ Tada sam shvatila zašto me gleda kao neprijatelja, iako joj ništa nisam uradila.
Na kraju sam se ipak odselila, ali ne zato što me je ona izbacila. Brat i ona su počeli bračno savjetovanje, a naš odnos se vremenom popravio. Najčudnije je što me danas zove češće nego brat i često kaže da joj je žao što je svoj problem prvo pretvorila u moj.
