Ispustila sam telefon. Čaršaf se pomjerao kao da ga neko iznutra pritiska dlanovima. Vlasnica je vikala da ne otkrivam ogledalo i da odmah izađem. Uzela sam ključeve i potrčala prema vratima. Iza sebe sam čula svoje korake, ali u drugačijem ritmu. Kada bih zastala, oni bi napravili još jedan korak.
Vlasnica me sačekala pred zgradom. Nije pitala jesam li dobro. Pitala je samo jesam li dotakla staklo. Rekla sam da nisam. Tek tada je prodisala i priznala da je prethodna stanarka nestala. Policija nije pronašla ništa osim otvorenog kofera i ogledala prekrivenog čaršafom. Stan je ostao zaključan gotovo godinu dana.
„Zašto ste ga onda izdali meni?“ pitala sam. Počela je da plače. Njena kćerka je bila ta stanarka. Povremeno je iz ogledala čula njen glas kako govori da je sama i da joj treba neko. Pomislila je da bi se vratila ako u stan ponovo dođe život. Nisam imala snage ni da je pogledam. Otišla sam kod prijateljice.
Te noći izbjegavala sam ogledalo u kupatilu. Dok sam prala ruke, pogled mi je ipak skliznuo prema njemu. Moj odraz je bio potpuno miran. Ruke su mu stajale uz tijelo, iako sam ja držala sapun. Nasmiješio se. Na staklu su se, s unutrašnje strane, pojavila četiri slova: „VRATI SE.“
Pozvala sam vlasnicu. Nije se javila. Ujutro je stigla poruka s njenog broja: „Kćerka mi se vratila. Sve je gotovo.“ Prijateljica me odvezla do zgrade da pokupim stvari. Vlasnica je otvorila vrata stana, vedra i sređena. Iza nje je stajala mlada žena. Obje su se smiješile, ali nijedna nije trepnula.
Nisam ušla. Na stepeništu sam u prozorskom staklu vidjela svoj odraz kako ostaje pred njihovim vratima. Ja sam silazila, a on nije. Sada u svim ogledalima vidim samo prostor iza sebe. Jutros mi je stigla fotografija iz starog stana. Za stolom sjede vlasnica, njena kćerka i ja. Sve tri gledamo u kameru. Biste li se vratili po svoj odraz?
