Skinuo sam ruku s brave baš kada se iza vrata začuo smijeh. Nije bio očev. Bio je tanak, dječji, i naglo se prekinuo. Na telefonu je stigla još jedna fotografija dnevnika. „Ne govori mu svoje ime. Ne obećavaj ništa. Ako kaže da je neko tvoj unutra, prvo nazovi tu osobu.“
Odmah sam pozvao sestru. Javila se pospana iz svog stana. Dok sam joj objašnjavao, iz podruma se začuo njen glas: „Brate, otvori, povrijedila sam se.“ Sestra je to čula preko telefona i počela da plače. Rekla mi je da izađem iz kuće. Ali ulazna vrata nisu mogla da se otvore, kao da ih neko drži s druge strane.
Sklonio sam se u očevu sobu. Na zidu je visio ključ s crvenim koncem. U dnevniku je pisalo da njime zaključam podrum prije prvog svjetla. Morao sam ponovo proći hodnikom. Kada sam prišao, ispod vrata se pojavila fotografija mene i oca s pecanja. Bila je mokra. „Zar ćeš opet ostaviti tatu samog?“ upitalo je.
Otac se utopio kada se čamac prevrnuo. Mene su izvukli, njega nisu uspjeli spasiti. Godinama sam nosio krivicu jer sam baš ja insistirao da idemo. Sada je nešto iza vrata znalo gdje da udari. Zatvorio sam oči i okrenuo ključ. Vrisak koji je uslijedio nije ličio ni na jedan ljudski glas.
Ujutro je došla sestra s ostatkom dnevnika. Otac je godinama zapisivao istu rečenicu: „Nisam ga donio iz rijeke. Ono je bilo u kući prije nas.“ Posljednji zapis bio je drugačiji: „Ako mene više nema, čuvaće vrata onaj kome najviše nedostajem.“ Shvatio sam zašto je kuću ostavio meni. Nije mi ostavio nasljedstvo, nego stražu.
Pokušali smo prodati kuću. Prvi kupac je pobjegao kada je tokom obilaska čuo pokojnu suprugu kako ga doziva. Sada dolazim svakog dana da provjerim ključ. Juče sam na podrumskim vratima našao tragove malih šaka. S druge strane moj glas je rekao: „Dosta si čuvao. Sad je moj red da izađem.“ Da li biste ostali da čuvate vrata ili pobjegli?
