„Da“, rekla je snaha. „Samo dok se mama ne snađe.“
Pogledala sam je nekoliko sekundi, a onda upitala:
„A jeste li to već dogovorili sa mojim sinom?“
Spustila je pogled.
Tada sam znala odgovor.
Pozvala sam sina da siđe. Kada je došao, nije mogao da me pogleda u oči.
„Mama, samo nekoliko mjeseci. Tetka živi sama, sigurno će te primiti.“
Nisam mogla vjerovati šta slušam.
„Znači, ja treba da napustim kuću koju smo tvoj otac i ja gradili, da bi se uselila njena majka?“
Ćutao je.
Nisam se svađala. Samo sam rekla:
„Dobro. Sutra ćemo razgovarati.“
Te noći izvadila sam dokumente iz ormara. Kuća je i dalje bila isključivo na moje ime.
Sljedećeg jutra pozvala sam sina i snahu za sto.
„Razmislila sam o vašem prijedlogu.“
Snaha se nasmiješila, misleći da sam pristala.
„Tvoja majka može doći“, rekla sam joj. „Ali ja ne idem nikuda.“
Zatim sam pogledala sina.
„Osam godina živite ovdje bez kirije. Čuvala sam vam djecu, kuvala i pomagala koliko sam mogla. Ako u ovoj kući više nema mjesta za mene, onda nema ni za vas.“
Oboje su zanijemili.
Sin je pokušao nešto da kaže, ali sam ga prekinula:
„Imate mjesec dana da pronađete stan. Tvoja tašta može živjeti s vama gdje god budete otišli.“
Snaha je ljutito ustala.
Ali sin je ostao sjediti.
Poslije nekoliko trenutaka oči su mu se napunile suzama.
„Mama, šta smo mi to uradili?“
Odgovorila sam mu samo:
„Zaboravili ste razliku između toga kada vam neko otvori vrata svoje kuće i kada pomislite da je ta kuća postala vaša.“
