…Zet je nekoliko sekundi ćutao, a onda rekao:
„Ona vas nije udaljila zato što ste nešto pogriješili. Već mjesecima prolazi kroz težak period i nije željela da vi to primijetite.“
Pitala sam ga šta se dešava, ali mi je rekao da je najbolje da mi ona sama objasni. Nisam mogla čekati. Već sljedećeg jutra pozvala sam kćerku i zamolila je da dođe kod mene.
Kada je stigla, izgledala je iscrpljeno. Sjela je za sto i dugo ćutala.
„Mama, oprosti“, rekla je. „Nisam te tjerala od sebe zato što mi smetaš. Bilo me je sramota da vidiš koliko se naš život promijenio.“
Ispričala mi je da su ona i zet mjesecima imali ozbiljne finansijske probleme. Zet je ostao bez dijela prihoda, računi su se gomilali, a ona je pokušavala da pred svima glumi da je sve u redu.
„Znala sam da bi nam odmah ponudila pomoć“, rekla je kroz suze. „A ja nisam željela da ti ponovo rješavaš moje probleme.“
Uzela sam je za ruku i rekla:
„Nisam ti majka samo kada ti ide dobro. Porodica je tu upravo onda kada je najteže.“
Počela je plakati i prvi put poslije tri sedmice me zagrlila.
Ali tada je iz torbe izvadila jednu kovertu i spustila je ispred mene.
„Mama, postoji još nešto što ti nisam rekla. Ovo je stiglo prije mjesec dana i upravo zbog ovoga je sve počelo…“
