Međutim, desilo se nešto što nisam očekivala. Jednog jutra Jurgen je iznenada rekao da se ne osjeća dobro. Bio je blijed, teško je disao i žalio se da mu srce jako lupa. U tom trenutku me uhvatila panika jer sam znala šta sam mu prethodno dala, a on o tome nije imao pojma.
Odmah sam pozvala hitnu pomoć. Dok smo čekali, gledao me je zbunjeno i pitao zašto sam toliko uplašena. Nisam više mogla da ćutim i priznala sam mu istinu o tabletama.
Kada je čuo šta sam uradila, samo me je nekoliko sekundi gledao bez riječi. Njegova reakcija me potpuno iznenadila. Nije vikao niti se svađao, već mi je mirno rekao: „Nisi imala pravo da mi nešto daješ bez mog znanja.“
Te riječi su me pogodile. Tada sam shvatila koliko sam nepromišljeno postupila. Ljekari su ga pregledali i, srećom, stanje mu se ubrzo stabilizovalo. Ali kada smo se vratili kući, Jurgen je donio odluku koju nisam očekivala.
Rekao mi je da želi nekoliko dana da bude sam i da razmisli može li mi ponovo vjerovati. Spakovala sam nekoliko stvari i otišla kod prijateljice. Bila sam uvjerena da je među nama gotovo.
A onda, tri dana kasnije, zazvonio mi je telefon. Bio je Jurgen. Rekao je samo jednu rečenicu zbog koje sam odmah sjela: „Moramo razgovarati, jer postoji još nešto što ti nisam rekao o sebi…“
