On je dugo ćutao. Čula sam samo njegovo disanje preko telefona.
„Ne mogu“, konačno je rekao.
Srce mi je potonulo.
„Razumijem“, odgovorila sam i već krenula da prekinem vezu.
„Čekaj“, zaustavio me je. „Nisam rekao da ne želim. Rekao sam da ne mogu da se oženim tobom samo zato što misliš da moraš da se žrtvuješ zbog djevojčica.“
Te riječi su me potpuno zatekle.
Sutradan smo se našli. Rekao mi je da su djevojčice poslije smrti majke jedva počele ponovo normalno da spavaju i da ne želi da im stvara još jednu veliku promjenu.
„Ali one te obožavaju“, rekao je. „Trebaš im. Samo ne želim da jednog dana shvatiš da si zbog nas odustala od svog života.“
Dogovorili smo se da ništa ne požurujemo.
Počela sam češće dolaziti. Vodila sam djevojčice u školu, spremala im ručak i pomagala oko domaćih zadataka. Mjeseci su prolazili.
A onda me je jedne večeri najmlađa sestričina zagrlila i pitala:
„Tetka, hoćeš li ti sada uvijek biti s nama?“
Nisam znala šta da odgovorim.
U tom trenutku njen otac je ušao u sobu. U ruci je držao malu kutiju.
Pogledao me je i rekao:
„Prije nekoliko mjeseci ti si mene pitala nešto. Sada ja želim da pitam tebe.“
Otvorio je kutiju.
Ali prije nego što je uspio išta da kaže, najstarija djevojčica je ustala i izgovorila rečenicu zbog koje smo oboje zanijemili:
„Tata, prije nego što je zaprosiš, moraš joj pokazati mamino posljednje pismo.“
