Ona je nosila kutiju s kolačima i smijala se nekome iza mene. U prvi mah pomislio sam da će zastati kada me prepozna. Zastala je, ali na njenom licu nije bilo ni ljutnje ni tuge. Pozdravila me je pristojno, kao nekadašnjeg komšiju.
Pitao sam za kćerku. Čim sam izgovorio pitanje, shvatio sam koliko ružno zvuči poslije tolikih godina bez rođendanskog poziva. Rekla je da završava školu i da su krenule na izložbu učeničkih fotografija. Jedna od njenih fotografija dobila je nagradu. Nikada nisam ni znao da voli fotografiju.
Tada je iz radnje izašla visoka djevojka s fotoaparatom preko ramena. Prepoznao sam svoje oči, ali nijedan njen pokret. Predstavio sam se, nespretno, kao da ime može da popuni godine. „Znam ko si“, rekla je. Glas joj je bio miran. To me je pogodilo više nego da je viknula.
Ponudio sam da ih odvezem. Odbile su. Pitao sam mogu li bar da dođem na izložbu, a kćerka je pogledala majku pa rekla da je otvorena za sve. U sali sam dugo stajao pred fotografijom muškarca koji popravlja bicikl. Ispod nje pisalo je: „Tata, subotom.“ Bio je to čovjek za kojeg se moja bivša žena kasnije udala.
Htio sam da odem prije nego što me neko vidi, ali sam ostao do kraja. Kćerki sam čestitao i izvinio se, bez priče o tome koliko je meni bilo teško. Rekla je da ne zna želi li odnos sa mnom i da ne obećavam ništa samo zato što sam se tog dana rastužio. Dao sam joj broj i rekao da ću poštovati njenu odluku.
Tri mjeseca nije bilo poruke. U međuvremenu sam počeo da uplaćujem novac koji sam ranije izbjegavao da šaljem, bez uslova i bez traženja zahvalnosti. Onda je stigla fotografija novog rada. Ispod nje samo pitanje: „Šta misliš?“ Napisao sam iskren odgovor i nisam dodao da mi nedostaje niti da želim susret. Za sada mi je dozvolila da pogledam mali dio njenog života. Ovog puta neću zalupiti vrata zato što se ne otvaraju onoliko brzo koliko bih ja htio.
