…kad je sjela sasvim blizu mene i spustila mi ruku na rame. Ustao sam prije nego što je stigla da se nasloni. Rekao sam joj da takvo ponašanje nije u redu i da je ovdje primljena kao član porodice. Lice joj se promijenilo. „Nemoj samo sestri da kažeš“, prošaputala je.
Upravo me je ta rečenica natjerala da ne prećutim. Nisam htio da moja žena sutra sluša drugačiju verziju onoga što se dogodilo. Pozvao sam je i zamolio da se vratimo zajedno s posla narednog dana, da razgovaramo nasamo. Ipak, do večeri nisam mogao da čekam. Sve sam joj rekao čim je ušla.
Prvo je sjela i dugo gledala u mene. Onda je pozvala sestru iz sobe. Nisam dodavao pretpostavke niti nabrajao svaku suknju koju je obukla. Ispričao sam samo šta je uradila i šta sam joj odgovorio. Sestra je pokušala da se nasmije, ali kad je vidjela da se niko ne smije, počela je da plače.
„Ti uvijek dobiješ sve“, rekla je mojoj ženi. „Kuću, muža, mir. Ja sam uvijek ona kojoj šaljete stare stvari.“ Nisam očekivao takav odgovor. Moja žena je pobijeljela. Godinama je odvajala od svoje plate da joj kupi knjige, plati prevoz i pomogne da završi fakultet.
„Možeš biti ljuta na svoj život“, odgovorila je. „Ali ne možeš moj da kvariš da bi ti bilo lakše.“ Nije vikala. Dogovorile su da sestra nekoliko dana bude kod tetke, dok ne pronađe sobu blizu fakulteta. Pomogli smo joj oko prvog mjeseca stanovanja, ali povratka kod nas nije bilo.
Mislio sam da je time sve riješeno. Tek kasnije sam primijetio da moja žena okreće telefon ekranom nadole i ućuti kad uđem. Jedne noći priznala je da se pita jesam li joj sve ispričao. Bilo mi je teško, ali nisam tražio da mi vjeruje na riječ i odmah zaboravi. Razgovarali smo, više puta, čak i kad je bilo neprijatno.
Nakon nekoliko mjeseci sestra je poslala pismo. Bez izgovora, prvi put. Moja žena ga je pročitala i sklonila u fioku. „Nedostaje mi“, rekla je, „ali još nisam spremna.“ Sjeo sam pored nje, ostavljajući joj prostora. Neke stvari se popravljaju polako. Važno mi je bilo da ih ovog puta popravljamo zajedno.
