Tog dana sam se vraćala iz bolnice i nisam imala snage čekati autobus.
Pozvala sam taksi.
Vozač je bio čovjek u četrdesetim godinama. Tokom vožnje razgovarali smo samo o vremenu.
Kada smo stigli, pružila sam mu novac.
Odbio je.
Pomislila sam da nije dobro čuo.
„Ova vožnja je već plaćena“, rekao je.
Pitala sam ko ju je platio.
Otvorio je pretinac i izvadio izblijedjelu crvenu maramu.
Prepoznala sam je.
Prije više od trideset godina bila sam mlada žena koja se jedne zimske večeri vraćala kući autobusom.
Na stanici sam zatekla trudnicu koja je plakala.
Autobus kojim je trebala nastaviti put bio je otkazan zbog snijega. Nije imala dovoljno novca za hotel, a telefon na stanici nije radio kako treba.
Odvela sam je u obližnju kafanu, kupila joj čaj i pomogla da pronađe prevoz.
Bilo joj je hladno, pa sam joj dala svoju crvenu maramu.
Nikada je više nisam vidjela.
Vozač je rekao:
„Ta žena je bila moja majka.“
Ostala sam bez riječi.
Majka mu je mnogo puta pričala o nepoznatoj ženi sa stanice.
Nije znala moje prezime.
Znala je samo ime i grad.
Kako me je pronašao?
Prije nekoliko mjeseci vozio je jednu moju bivšu koleginicu. U razgovoru je spomenula moje ime i ispričala da sam nekada radila u prodavnici blizu stare autobuske stanice.
Detalji su se poklopili.
Pokazao joj je fotografiju marame koju je majka čuvala.
Koleginica mu je dala moj broj tek nakon što me pitala smije li.
Ali on me nije nazvao.
Želio je da se susret dogodi bez velike najave.
Pratio je raspored taksi službe i sasvim slučajno baš tog dana dobio moju vožnju.
Pitala sam zašto je rekao da marama nije razlog zbog kojeg me tražio.
Majka mu je prije smrti ostavila pismo.
U njemu je napisala da joj te noći nisam samo pomogla da stigne kući.
Dok smo čekale prevoz, bila je u panici jer je vjerovala da neće biti dobra majka. Bila je sama, uplašena i bez podrške partnera.
Ja se tog razgovora jedva sjećam.
Prema njenom pismu, rekla sam joj:
„Ne moraš večeras znati kako ćeš riješiti cijeli život. Samo riješi sljedeći korak.“
Ta rečenica joj je ostala.
Kasnije ju je često ponavljala sinu.
Vozač je želio upoznati osobu od koje je njegova majka preuzela rečenicu koju je on slušao cijelo djetinjstvo.
Bila sam zatečena.
Za mene je to bila jedna snježna noć koju sam gotovo zaboravila.
Za njihovu porodicu postala je priča koja se prepričavala.
Na kraju sam ipak insistirala da platim vožnju.
Nije prihvatio.
Zato smo napravili dogovor.
Novac koji bih dala njemu ostavila sam u kutiji za dobrovoljne priloge u bolnici.
Crvenu maramu mi je ponudio.
Nisam je uzela.
Rekla sam da pripada njegovoj porodici više nego meni.
Kada je vratio u pretinac, nasmijao se.
„Mama bi rekla da ste opet tvrdoglavi.“
Tada sam shvatila da je o meni očigledno pričala mnogo više nego što sam mislila.
