…starijeg čovjeka u teškom stanju. Imao je povredu grudnog koša i jedva je govorio. Odmah smo ga pripremili za operaciju.
Dok su ga prebacivali na sto, pogledao me je i tiho rekao:
„Doktore… samo da se izvučem još ovaj put.“
Nešto u tom glasu me presjeklo. Kao da sam ga već negdje čuo.
Operacija je trajala satima, ali uspjeli smo. Kada se nekoliko dana kasnije probudio, otišao sam da ga obiđem. Na noćnom ormariću stajala je stara, izblijedjela fotografija vojnika.
Pitao sam ga gdje je nastala.
„U ratu“, odgovorio je. „Tog dana sam pronašao jednog dječaka pored puta. Zvao se Amir. Nikada nisam saznao šta je bilo s njim.“
Zaledio sam se.
„Kako ste znali da se zove Amir?“
Pogledao me je zbunjeno.
„Sam mi je rekao. Imao je možda šest godina. Samo sam mu govorio: ‘Drži se uz mene.’“
Nisam mogao da izgovorim ni riječ.
Sjeo sam pored njegovog kreveta i nakon nekoliko trenutaka rekao:
„Ja sam Amir.“
Starac me je dugo gledao, a onda su mu oči zasuzile.
„Znači… uspio si.“
Uhvatili smo se za ruke i obojica zaplakali.
Čovjek koji je meni spasio život dok sam bio dijete, toliko godina kasnije ležao je na mom operacionom stolu.
Ovog puta ja sam bio taj koji je njemu mogao da kaže:
„Držite se uz mene. Biće sve u redu.“
