U TAKSIJU SAM PRONAŠLA TUĐI TELEFON — KADA SAM POKUŠALA DA PRONAĐEM VLASNIKA, STIGLA JE PORUKA: „NEMOJ JOJ REĆI DA JE USVOJENA“…
Vraćala sam se kući poslije posla kada sam na zadnjem sjedištu taksija primijetila telefon.
„Nije moj“, rekla sam vozaču.
„Vjerovatno ga je ostavio prethodni putnik. Dajte ga meni, odnijet ću ga u centralu.“
Baš kada sam htjela da mu ga pružim, ekran se upalio.
Stigla je poruka.
„Jesi li razgovarao sa Anom?“
Zovem se Ana.
Pomislila sam da je slučajnost.
A onda je stigla druga poruka:
„Nemoj joj reći da je usvojena dok ja ne stignem.“
Srce mi je počelo lupati.
„Stanite“, rekla sam vozaču.
„Je li sve u redu?“
„Da. Samo trenutak.“
Na zaključanom ekranu pojavila se fotografija.
Na njoj su bila dvojica muškaraca.
Jednog nisam poznavala.
Drugog jesam.
BIO JE TO MOJ OTAC.
Otac koji je umro prije šest godina.
„Ovaj telefon ipak moram zadržati dok ne pronađem vlasnika“, rekla sam.
Vozač mi je dao broj centrale i otišao.
Telefon je ponovo zazvonio.
Isti broj.
Nisam se javila.
Poslala sam poruku:
„Ko je ovo?“
Odgovor je stigao odmah:
„Marko, nemoj se šaliti. Jesi li rekao Ani?“
Napisala sam:
„Ja sam Ana.“
Tri tačkice pojavile su se na ekranu.
Nestale.
Ponovo se pojavile.
A onda je stiglo:
„Gdje je Marko?“
„Ne znam. Pronašla sam njegov telefon u taksiju.“
Nekoliko sekundi kasnije telefon je zazvonio.
Javila sam se.
Ženski glas je rekao:
„Ana, molim te, nemoj ništa dirati. Dolazim po telefon.“
„Ko ste vi?“
Prekinula je vezu.
Odmah sam nazvala majku.
„Mama, poznaješ li nekog Marka koji je poznavao tatu?“
Tišina.
„Zašto pitaš?“
„Pronašla sam njegov telefon.“
Majka je počela ubrzano disati.
„Gdje si?“
„Kod kuće.“
„Zaključaj vrata.“
Ta rečenica me je uplašila više od svega.
„Mama, šta se događa?“
„Dolazim.“
Stigla je dvadesetak minuta kasnije.
Pokazala sam joj telefon.
Kada je vidjela fotografiju na ekranu, sjela je.
„Ko je Marko?“
Majka je ćutala.
„I zašto mi neko piše da sam usvojena?“
Oči su joj se napunile suzama.
„Ana, htjela sam ti reći.“
„Znači istina je?!“
„Nije tako jednostavno.“
Tada je neko pozvonio.
Na vratima je stajao muškarac od oko pedeset godina.
Čim me je ugledao, rekao je:
„Ista si ona.“
„Vi ste Marko?“
Klimnuo je.
Pružila sam mu telefon.
Ali majka je stala između nas.
„Nisi smio doći.“
Marko ju je pogledao.
„Dvadeset osam godina sam ćutao.“
„Obećao si.“
„Obećao sam njenom ocu. Ali on više nije ovdje.“
„Moj otac je mrtav“, rekla sam.
Marko me je pogledao.
„Čovjek kojeg si zvala ocem jeste.“
Nisam razumjela.
„Šta to znači?“
Iz unutrašnjeg džepa izvadio je kovertu.
U njoj je bio moj izvod iz matične knjige rođenih.
Ali imena roditelja nisu bila ona koja sam poznavala.
„Ko su ovi ljudi?“
Majka je počela da plače.
Marko je rekao:
„Ljudi koji su te dobili prije nego što si došla u ovu porodicu.“
„Dakle, usvojena sam?“
„Da.“
Noge su mi zadrhtale.
„Zašto ste svi ćutali?“
Marko je izvadio još jednu fotografiju.
Na njoj je bila mlada žena sa bebom u naručju.
Beba sam bila ja.
Ženu nikada ranije nisam vidjela.
„To je tvoja biološka majka.“
„Gdje je ona?“
Marko nije odgovorio.
„Je li živa?“
Majka je rekla:
„Ana, dovoljno je za večeras.“
„Ne! Želim sve da znam.“
Marko je pogledao moju majku.
„Onda joj reci za bolnicu.“
Majka je problijedjela.
„Kakvu bolnicu?“
Niko nije odgovorio.
„KAKVU BOLNICU?!“
Marko je duboko udahnuo.
„Noći kada si rođena, iz porodilišta nisu izašle jedna nego dvije bebe.“
Zaledila sam se.
„Šta želite reći?“
Pružio mi je drugu fotografiju.
Na njoj su bile dvije identične bebe.
Na poleđini je pisalo:
„Ana i Marija.“
„Ko je Marija?“
Marko me je pogledao pravo u oči.
„Tvoja sestra blizankinja.“
Nisam mogla da govorim.
„Gdje je ona?“
Tada je moj pronađeni telefon ponovo zazvonio.
Na ekranu je pisalo:
MARIJA.
Marko mi ga je pružio.
„Mislim da će ti ona sama odgovoriti.“
Javila sam se.
Nekoliko sekundi niko nije govorio.
A onda sam sa druge strane čula ženski glas koji je zvučao gotovo IDENTIČNO kao moj.
„Ana?“
„Da.“
Žena je počela da plače.
„Napokon.“
„Gdje si?“
Njen odgovor natjerao me je da pogledam majku.
„Mnogo bliže nego što misliš.“
A onda je izgovorila adresu.
Bila je to kuća preko puta moje.
Kuća žene koju sam poznavala CIJELOG ŽIVOTA…
