NA BUVLJAKU SAM KUPILA STARI ALBUM ZA 2 EURA — KADA SAM GA OTVORILA, NA JEDNOJ ŠKOLSKOJ FOTOGRAFIJI UGLEDALA SAM SEBE, ALI FOTOGRAFIJA JE SNIMLJENA TRI GODINE PRIJE MOG ROĐENJA…
Nedjeljom često odlazim na buvljak.
Volim stare knjige, fotografije i predmete iza kojih se krije neka priča.
Tog jutra primijetila sam mali crveni album.
Prodavac je tražio samo dva eura.
Kupila sam ga bez posebnog razloga.
Kod kuće sam počela listati.
Unutra su bile fotografije nepoznate porodice.
Rođendani.
Ljetovanja.
Školske priredbe.
A onda sam stigla do fotografije jednog školskog razreda.
Pogled mi se zaustavio na djevojčici u drugom redu.
Srce mi je počelo lupati.
Djevojčica je izgledala ISTO KAO JA kada sam imala desetak godina.
Ista kosa.
Iste oči.
Čak je imala mali ožiljak iznad desne obrve, baš kao ja.
Okrenula sam fotografiju.
Na poleđini je pisalo:
„IVANA — IV razred, 1982.“
Ja sam rođena 1985.
Pozvala sam majku.
Poslala sam joj fotografiju.
Nekoliko minuta nije odgovorila.
Onda me je nazvala.
„Gdje si ovo pronašla?“
„Na buvljaku.“
Majka je zaćutala.
„Ko je Ivana?“
„Ne znam.“
Odmah sam shvatila da laže.
„Mama, djevojčica izgleda identično kao ja.“
„Baci album.“
„Šta?“
„Molim te, baci ga i zaboravi.“
Prekinula je vezu.
Naravno da ga nisam bacila.
Nastavila sam listati.
Na jednoj fotografiji Ivana je stajala ispred kuće.
Prepoznala sam je.
Bila je to kuća moje bake.
Ali majka mi je cijelog života govorila da je ona bila jedino dijete.
Sljedećeg dana otišla sam kod nje.
Spustila sam album na sto.
„Hoću istinu.“
Čim je ugledala fotografiju kuće, oči su joj se napunile suzama.
„Ivana je bila moja kćerka.“
Mislila sam da nisam dobro čula.
„Tvoja šta?!“
„Rodila sam je kada sam bila veoma mlada.“
Sjela sam.
„Znači imam sestru?“
Majka je odmahnula glavom.
„Imala si.“
„Šta se dogodilo?“
„Nestala je.“
Ispričala mi je da je Ivana imala deset godina kada je jednog dana otišla iz škole i nikada se nije vratila kući.
Policija ju je mjesecima tražila.
Bez rezultata.
Tri godine kasnije majka je rodila mene.
„Zašto mi nikada nisi rekla?“
„Jer nisam mogla podnijeti da pričam o tome.“
Pogledala sam ponovo fotografiju.
„Zašto izgledamo toliko slično?“
Majka je samo rekla:
„Bile ste sestre.“
Ali nešto mi nije dalo mira.
Na posljednjoj stranici albuma pronašla sam fotografiju koju ranije nisam primijetila.
Na njoj je Ivana stajala pored nepoznate žene.
Na poleđini je bila adresa.
Nalazila se u gradu udaljenom manje od sat vremena.
Sutradan sam otišla tamo.
Vrata mi je otvorila starija žena.
Pokazala sam joj fotografiju.
Čaša koju je držala ispala joj je iz ruke.
„Odakle ti ovo?“
„Tražim Ivanu.“
Žena me je nekoliko sekundi gledala.
„Ko si ti?“
„Njena sestra.“
Žena je problijedjela.
„Nemoguće.“
„Zašto?“
„Zato što Ivana nema sestru.“
Izvadila sam svoju ličnu kartu.
Kada je pročitala moje ime, uhvatila me za ruku.
„Sačekaj ovdje.“
Otišla je u kuću.
Vratila se sa velikom kutijom.
Unutra su bile desetine Ivaninih fotografija.
Ali nisu završavale 1982. godine.
Bilo ih je iz 1990.
2000.
2001.
Čak i nekoliko novijih.
„Ivana je ŽIVA?!“
Žena je klimnula.
Noge su mi se odsjekle.
„Gdje je?“
„Prije nego što ti kažem, moraš znati da Ivana nikada nije vjerovala da je nestala.“
„Kako to mislite?“
„Njoj su rekli da ju je majka ostavila.“
U tom trenutku čula sam automobil ispred kuće.
Žena je pogledala kroz prozor.
„Prekasno je.“
„Za šta?“
Ulazna vrata su se otvorila.
U hodnik je ušla žena od pedesetak godina.
Kada me je ugledala, ispustila je ključeve.
Gledala sam kao da gledam stariju verziju sebe.
„Ivana?“
Počela je da plače.
Prišla mi je i dodirnula lice.
„Znala sam da ćeš jednog dana doći.“
Zaledila sam se.
„Kako ste znali za mene?“
Ivana je pogledala stariju ženu.
„Zato što imam tvoje fotografije od dana kada si se rodila.“
„Ko ti ih je slao?“
Nije odgovorila.
Iz torbe je izvadila kovertu.
Na njoj je bio rukopis moje majke.
„Mama?!“
Ivana je klimnula.
„Naša majka je cijelo vrijeme znala gdje sam.“
Osjetila sam kako mi se sve okreće.
„Ali rekla mi je da si nestala!“
Ivana je otvorila kovertu.
„To nije najveća laž koju ti je rekla.“
„Šta može biti gore od toga?“
Pogledala me pravo u oči.
„Jesi li se ikada zapitala zašto nas dvije izgledamo gotovo identično, iako je između naših rođenja trinaest godina?“
„Sestre smo.“
Ivana je odmahnula glavom.
„Ne, Ana.“
Zastala je.
„Ja nisam tvoja sestra.“
Nisam mogla da progovorim.
A onda je izvadila moj originalni izvod iz matične knjige rođenih.
Kada sam pročitala ime upisano u rubrici MAJKA, shvatila sam zašto je moja porodica više od četrdeset godina skrivala da je Ivana živa…
