Tata je ustao iz fotelje, pogledao dečka koji me još držao preko ramena i mirno rekao: „Ako si završio s unošenjem moje kćerke, možeš li pomoći da unesemo tortu?“ Mama je prasnula u smijeh. Ja sam htjela propasti kroz pod. Dečko me je pažljivo spustio, zakopčao uniformu koliko je stigao i pružio tati ruku, dok mu je kapa ležala ispod stola.
Roditelji su došli nenajavljeni jer mi je tog dana bio rođendan. Mama je donijela tortu iz poslastičarnice, a tata je izašao po svjećice. Dok sam otvarala vrata dečku, mislila sam da su oboje u kuhinji i da ću stići da ga upozorim. Zaboravila sam da sam mu prije nekoliko dana rekla kako će upoznavanje s mojima biti „sasvim opušteno“. Sad smo sjedili za stolom u tišini koju je prekidalo samo zveckanje kašičica.
Dečko se izvinio bez šale i opravdavanja. Rekao je da nije znao da imam goste i da mu je žao što se ponašao nepromišljeno. Tata ga je nekoliko sekundi odmjeravao, a onda pitao gdje radi. Ispostavilo se da su se njih dvojica već srela: dečko je prethodne zime pomogao tati kad mu se auto pokvario na zaleđenom putu. Tata nije zapamtio ime, ali je zapamtio policajca koji je ostao s njim dok nije stigla šlep-služba.
Odjednom se tata nasmijao: „Znači, drugi put mi pomažeš da nešto prenesem.“ Mama ga je udarila po ramenu, a ja sam se konačno opustila. Upalili smo svjećice i večera je krenula mnogo normalnije nego što sam očekivala. Dečko je cijelo veče sjedio uspravno, kao da ga neko ocjenjuje. Tata mu je na odlasku vratio kapu i rekao da ne mora svaki put doći u uniformi.
Kad su roditelji otišli, dečko me pitao jesam li ljuta. Rekla sam da jesam, ali da mi je ipak drago što su ga upoznali. Narednog jutra stigla mi je tatina poruka: „Dobar je momak. Samo mu reci da ubuduće provjeri ima li publike.“ Tu poruku sam mu pokazala tek poslije doručka, kad sam bila sigurna da se oboje možemo smijati onome što se desilo.
