…malu plastičnu kesicu umotanu oko presavijenog papira.
Ruke su mi se tresle dok sam je vadila.
Na papiru je bio očev rukopis.
Prepoznala bih ga bilo gde.
Pisalo je samo:
„Ako je jednog dana otvoriš, znači da je medo ipak prestao da peva. Ne bacaj ga pre nego što pogledaš iza muzike.“
Nisam mogla da dišem.
Otac je preminuo iznenada i nikada nisam dobila priliku da se oprostim. Godinama sam čuvala tog medvedića jer mi je njegova pesma bila jedino što me vraćalo u detinjstvo.
Pažljivo sam skinula mali muzički mehanizam.
Iza njega je bio još jedan presavijen papir i minijaturni ključ.
Na drugom papiru nalazila se adresa.
Bila je to adresa stare železničke stanice u gradu u kojem sam odrasla.
Sutradan sam otišla tamo sa sinom.
Stanica je odavno bila zatvorena, ali u susednoj zgradi je i dalje postojao mali depo sa ormarićima koji su nekada služili putnicima.
Ključ je otvorio broj 27.
Unutra nije bilo bogatstva.
Bila je mala kartonska kutija.
U njoj su bile moje fotografije iz detinjstva, nekoliko kaseta, stari sat i desetak pisama. Na svakom je bio napisan datum kada treba da ga otvorim.
„Za tvoj 18. rođendan.“
„Kada se prvi put zaljubiš.“
„Kada se udaš.“
„Kada postaneš majka.“
„Kada misliš da više ne možeš.“
Otac je očigledno znao da mu zdravlje nije dobro, iako meni nikada ništa nije rekao.
Najviše me slomilo poslednje pismo.
Na njemu je pisalo:
„Otvori kada svom detetu pokloniš medu.“
Kao da je znao da će se to jednog dana dogoditi.
U pismu nije bilo velikih životnih mudrosti. Napisao je da se nada da ću jednog dana shvatiti da roditelji ne mogu zauvek ostati uz svoju decu, ali mogu ostaviti dovoljno ljubavi da ih prati i kada ih više nema.
Moj sin me je pitao zašto plačem.
Rekla sam mu da sam upravo dobila poklon koji kasni dvadeset godina.
Te večeri popravili smo medvedića.
Ponovo je pevao.
Ali ga više ne držim samo zato što je poslednja stvar koju mi je otac kupio.
Čuvam ga zato što je u njemu godinama bila sakrivena poruka koju sam morala pronaći baš onda kada sam i sama postala roditelj.
A ona pisma?
Otvaram ih polako.
Neka još uvek čekaju svoj datum.
