Kad sam priključila USB, ruke su mi se tresle. Na ekranu se pojavio snimak nastao prije 19 godina. Prepoznala sam očevu kuću, njegov glas i čovjeka sa fotografije – Aleksandrovog biološkog oca.
„Moramo joj reći istinu“, govorio je moj otac.
Drugi glas mu je odgovorio: „Ako sazna šta se dogodilo te noći, izgubićemo sve.“
Tada se na snimku začula svađa. Govorili su o mojoj nesreći. Shvatila sam da ono što sam godinama smatrala običnim slučajem nije bilo tako jednostavno. Neko je znao da ću te večeri krenuti tim putem i pokušao je da spriječi da saznam porodičnu tajnu.
Marko je blijed gledao ekran. „Znam ko je ovaj čovjek“, rekao je.
Prije nego što sam stigla da ga pitam bilo šta, Nina je izvadila malu fotografiju koju je godinama nosila sa sobom. Na poleđini je bio datum – isti datum kada se dogodila moja nesreća.
A onda je rekla nešto zbog čega je soba utihnula:
„Tvoj otac me je posjetio nekoliko dana prije nego što je umro. Rekao mi je da će jednog dana neko pokušati da pronađe ovaj snimak. Zato mi je ostavio još jednu kovertu.“
Otvorila sam je. Unutra nije bilo novca ni fotografija, već kratko pismo.
Na vrhu je pisalo:
„Ako ovo čitaš, onda je vrijeme da saznaš ko je zaista bio za volanom te noći.“
Pročitala sam ime ispod te rečenice i pogledala Marka. On je samo spustio glavu…
