Kada sam pitala majku šta zna, dugo je ćutala. Onda je iz starog ormara izvadila kutiju koju nikada ranije nisam vidjela.
„Marko nije jedini koji te je lagao“, rekla je tiho. „I ja sam.“
U kutiji su bile fotografije Marine, Nikole i male Sare. Na jednoj fotografiji Marko je držao bebu u naručju, a na poleđini je pisalo: „Sara, 3. mart.“
Tada mi je majka priznala da je poslije nesreće saznala da sam trudna. Zbog mog teškog stanja ljekari nisu znali kako će se sve završiti. Kada se Sara rodila, Marko je donio odluku koja će promijeniti sve naše živote.
Marina i Nikola preuzeli su brigu o njoj dok se ja oporavljam. Ali ono što je trebalo trajati nekoliko mjeseci pretvorilo se u sedamnaest godina skrivanja.
„Zašto ste mi rekli da sam izgubila dijete?“ pitala sam kroz suze.
Majka je spustila pogled.
„Zato što je Nikola nestao. Marina je ostala sama sa Sarom, a Marko se plašio da ćeš ga ostaviti kada saznaš šta je uradio te noći.“
Tada sam shvatila značenje dvadeset crvenih ruža. Svakog 3. marta Marko je odlazio Marini – na Sarin rođendan.
Ali majka još nije završila.
Izvadila je posljednju kovertu i pružila mi je.
„Ovo je Nikola poslao prije tri mjeseca.“
Zaledila sam se.
„Nikola je živ?“
Majka je klimnula glavom.
Otvorila sam pismo. Na prvoj stranici bila je samo jedna rečenica:
„Ako želiš da saznaš šta se zaista dogodilo one noći, pitaj Marka ko je bio za volanom.“
Okrenula sam se prema mužu. Marko je problijedio i tada sam shvatila da najveću tajnu još nisam čula…
