…slaže naše stvari po policama kao da je to njen stan. Kada me je ugledala, nije se ni zbunila. Samo je rekla: „Ovako je praktičnije.“ Ja sam ostala na vratima i prvi put nisam znala da li da se smijem ili da vičem.
Pitala sam je zašto ulazi bez najave. Odgovorila je da je to i kuća njenog sina i da „majka valjda ne mora da kuca“. Tada sam shvatila da problem nije jedan komentar ni jedan dolazak.
Tog dana sam prvi put ozbiljno razgovarala sa mužem. Rekla sam mu da ne tražim da bira između mene i majke, ali da naš stan mora imati granice i da više ne želim da se osjećam kao gost u vlastitoj kući.
Iznenadilo me je kada je priznao da i njemu njeno ponašanje smeta, ali se godinama navikao da ćuti jer svaki razgovor završi njenim suzama i pričom da je „sin zaboravio majku“.
Sutradan joj je uzeo rezervni ključ. Nastala je ogromna svađa. Govorila je da sam ga okrenula protiv porodice, da sam nezahvalna i da će jednog dana shvatiti šta je izgubio.
Nekoliko sedmica nije dolazila. Onda se pojavila, ovog puta pozvonila i čekala da joj otvorimo. Nije se izvinila direktno, ali je donijela kolače i pitala smije li ući. Za nju je to bilo skoro isto što i izvinjenje.
Problem nikada nije bio u hrani, komentarima ni rasporedu stvari. Problem je bio što je ona mislila da ljubav prema sinu znači da joj granice ne trebaju. A mi smo prvi put pokazali da ljubav bez granica vrlo lako prestane da liči na ljubav.
