…mladić kojeg sam odmah prepoznala. Bio je to sin naših prvih komšija, momak kojeg sam godinama gledala kako ide u školu. Od neprijatnosti sam poželjela da propadnem kroz sto. On se ukipio čim je vidio mene i odmah spustio pogled.
Doktorka je primijetila šta se dogodilo i pitala želim li da studenti izađu. Ovog puta sam bez razmišljanja rekla da želim. Pregled je nastavljen tek kada sam ostala sama s njom, ali cijelim putem kući ljutila sam se na sebe što nisam odmah postavila granicu.
Iste večeri neko je pozvonio. Na vratima su stajali mladić i njegova majka. Pomislila sam da je došao da se izvinjava, ali je držao fasciklu i vidno drhtao. Rekao je da je student prve godine i da tog dana uopšte nije trebalo da prisustvuje pregledu — došao je samo donijeti dokumente profesorici.
Kada ga je doktorka iznenada pozvala unutra, bilo ga je sramota da odbije pred kolegama. Nije vidio ništa, jer je odmah shvatio ko sam i okrenuo se prema zidu. Njegova majka je zatim dodala ono što me potpuno razoružalo: upravo sam ja bila razlog zbog kojeg je upisao medicinu.
Prije deset godina pronašla sam ga onesviještenog ispred zgrade nakon teške alergijske reakcije. Pozvala sam hitnu i ostala uz njega dok nije stigla. Ja sam taj događaj gotovo zaboravila, ali on nije. Rekao je da želi postati ljekar koji će nekome pomoći onako kako je nepoznata komšinica pomogla njemu.
Nisam mu dugovala izvinjenje zbog svoje granice, niti je on meni dugovao objašnjenje za tuđu odluku. Ipak, oboje smo ga dali. Danas se toj neprijatnosti čak nasmijemo. A ja sam napokon naučila da reći „ne” nije nepristojnost — čak ni kada je osoba s druge strane neko kome ste nekada spasili život.
