…ne smijem reći da je tata prodao svoj sat zbog mene.“ U rukama je držala plišanog zeca kojeg je sedmicama gledala u izlogu. Sat je bio jedina stvar koja je mom mužu ostala od pokojnog oca.
Pokušala sam se nasmiješiti, ali su mi suze već krenule. Mjesecima smo jedva sastavljali kraj s krajem, a ćerkici smo govorili da ćemo zeca kupiti kada budemo mogli. Nisam znala da je muž tog jutra otišao u zalagaonicu.
Kada se vratio, pitala sam zašto mi ništa nije rekao. Nije znao za sat. Pokazao mi je prazni zglob i rekao da ga je izgubio na poslu prije nekoliko dana. Tada smo shvatili da priča ne može biti istinita.
Pozvali smo strinu. Dugo je ćutala, a zatim priznala da je ona kupila igračku. Godinu ranije izgubila je trudnoću i od tada nije mogla ući u prodavnicu igračaka bez suza. Naša djevojčica ju je tog dana zagrlila pred izlogom i rekla: „Kad dobijete bebu, ja ću joj dati svog zeca.“
Strina nije željela da ispadne kao da kupuje ljubav, pa je izmislila priču o satu. Ali dijete nije znalo sačuvati tajnu. Muž je potom iz džepa izvadio svoj pravi sat — kolega ga je pronašao ispod mašine i upravo mu ga vratio.
Ćerkica je pogledala zeca, pa strinu, i rekla nešto zbog čega smo svi zanijemili: „Onda zeko nije moj. On čeka tvoju bebu.“ Strina ju je zagrlila i prvi put nakon dugo vremena zaplakala bez skrivanja. Zec je ostao kod nje, na praznoj polici. Dvije godine kasnije, kada je konačno postala majka putem usvajanja, upravo je taj zec čekao njenu djevojčicu u krevetiću.
