DVADESET GODINA SAM SLALA NOVAC SINU MISLEĆI DA JEDVA PREŽIVLJAVA — A ONDA SAM SAZNALA DA JE VLASNIK CIJELE ZGRADE
Moj sin Nikola odselio se u Beograd kada je imao 23 godine.
U početku je radio razne poslove, živio kao podstanar i često mi govorio da jedva sastavlja kraj s krajem.
Ja sam tada već bila udovica.
Njegov otac umro je nekoliko mjeseci prije nego što se Nikola odselio i od tada mi je sin bio jedina prava briga.
Kad god bih ga pitala kako je, odgovarao bi isto:
„Dobro sam, mama. Samo je skupo ovdje.“
Zato sam počela da mu šaljem novac.
Nekad 100 maraka, nekad 200. Kada bih mogla više, poslala bih više.
Nikola bi svaki put govorio da ne moram.
Ali nikada nije odbio.
Godine su prolazile.
Ponekad bih se odrekla novih cipela, putovanja ili nečega za kuću samo da njemu pošaljem.
Tako je prošlo gotovo dvadeset godina.
Jednog proljeća odlučila sam da ga iznenadim.
Nikola mi je nekoliko dana ranije rekao da ima mnogo posla i da vjerovatno neće moći doći kod mene mjesecima.
Znala sam njegovu adresu, pa sam sjela u autobus i otišla u Beograd.
Kada sam stigla, ostala sam zbunjena.
Na adresi nije bila skromna zgrada kakvu sam zamišljala.
Ispred mene je stajala moderna stambeno-poslovna zgrada sa recepcijom.
Prišla sam portiru i rekla:
„Tražim Nikolu.“
Čovjek me pogledao.
„Nikolu Petrovića?“
„Da. Ja sam mu majka.“
Portir se nasmiješio.
„Vi ste majka vlasnika zgrade?“
Pomislila sam da je pogriješio.
„Kakvog vlasnika? Moj sin ovdje iznajmljuje stan.“
Čovjek me samo zbunjeno gledao.
Desetak minuta kasnije pred zgradom se zaustavio skup automobil.
Iz njega je izašao Nikola.
Čim me ugledao, problijedio je.
„Mama? Šta radiš ovdje?“
Nisam mu odgovorila.
Samo sam pokazala prema zgradi.
„Je li ovo tvoje?“
Spustio je glavu.
„Jeste.“
Tog trenutka osjetila sam bijes kakav nisam osjetila godinama.
Saznala sam da moj sin ne samo da nije siromašan nego već godinama ima uspješnu firmu, nekoliko nekretnina i dovoljno novca da nikada više ne mora uzeti ni marku od mene.
„Dvadeset godina ti šaljem novac!“
Nikola je pokušao nešto reći.
„Pusti me da objasnim.“
„Šta da objasniš? Da si gledao kako se tvoja majka odriče svega dok ti voziš ovakav automobil?“
Tada je otišao do auta i vratio se sa starom, požutjelom kovertom.
Odmah sam prepoznala rukopis.
Bio je to rukopis mog pokojnog muža.
„Tata mi je ovo dao nekoliko dana prije smrti“, rekao je Nikola.
Otvorila sam kovertu.
U njoj je bilo pismo.
„Sine, poznajem tvoju majku. Kada mene više ne bude, plašiće se da više nikome nije potrebna. Nikada joj nemoj oduzeti osjećaj da još uvijek može brinuti o svom djetetu.“
Već tada su mi oči bile pune suza.
Ali nastavila sam čitati.
„Znam da će ti slati novac čak i kada ga budeš imao više nego ona. Uzmi ga. Svaku marku. Nemoj je trošiti. Čuvaj sve što ti pošalje.“
Pogledala sam Nikolu.
„Gdje je taj novac?“
Bez riječi me odveo na posljednji sprat zgrade.
Ušli smo u veliki stan.
Bio je potpuno prazan.
Na stolu je stajala fascikla.
Nikola ju je otvorio.
Unutra su bile potvrde svih uplata koje sam mu slala gotovo dvadeset godina.
Ništa nije potrošio.
Ali onda mi je pokazao još jedan dokument.
Stan u kojem smo stajali bio je kupljen na moje ime.
Nisam mogla da govorim.
„Mama, svaku marku koju si mi poslala stavljao sam na poseban račun. Dodavao sam svoj novac, ulagao ga i čekao.“
„Čekao šta?“
„Da bude dovoljno.“
Stan je bio moj.
Ali to nije bilo sve.
Nikola je objasnio da mi je godinama uplaćivao i privatnu štednju kako bih, kada prestanem raditi, mogla živjeti bez ikakve brige.
Sjela sam i zaplakala.
Bila sam ljuta.
I dalje sam smatrala da je trebalo da mi kaže istinu.
„Zašto si toliko dugo ćutao?“
Nikola je sjeo pored mene.
„Zato što si poslije tatine smrti živjela za trenutak kada me nazoveš i pitaš treba li mi nešto. Svaki put kada bih rekao da mi treba pomoć, čuo sam kako ti se glas promijeni. Ponovo si imala osjećaj da brineš o nekome.“
Tada me je pogledao i dodao:
„Ali posljednjih godina shvatio sam da je tata pogriješio u jednoj stvari.“
„Kojoj?“
„Nije trebalo da te lažem toliko dugo.“
Tu sam se potpuno slomila.
Zagrlila sam sina i prvi put nakon mnogo godina poželjela da je moj muž tu kako bih mogla istovremeno da ga zagrlim i izgrdim.
Nikola mi je ponudio da se preselim u taj stan.
Nisam pristala.
Moj mali dom bio mi je dovoljan.
Zato smo stan izdali, a prihod od kirije danas ide na moj račun.
A novac sinu više ne šaljem.
Dobro, skoro nikada.
Za rođendan mu i dalje gurnem nešto u kovertu.
On se nasmije i kaže:
„Mama, imam dovoljno.“
A ja mu uvijek odgovorim isto:
„Znam. Ali neke stvari majka ne radi zato što mora.“
Tek tada uzme kovertu.
Baš kao što je obećao svom ocu prije više od dvadeset godina.
