Kad sam pogledao unutra, shvatio sam da djevojka ima ozbiljno zapuštene zube. Nekoliko ih je bilo pokvareno, desni upaljene, a na pojedinim mjestima vidjelo se da problem traje već dugo.
Pitao sam je kada je posljednji put bila kod stomatologa.
Spustila je pogled i tiho rekla:
„Prije skoro deset godina.“
Iskreno sam se iznenadio. Rekla mi je da se godinama plašila zubara. Svaki put kada bi je zub zabolio, uzela bi tabletu i čekala da bol prođe. Novac joj, kaže, nikada nije bio problem – problem je bio strah.
„Znam da izgleda strašno“, rekla je, „zato sam konačno skupila hrabrost i došla.“
Tada sam shvatio koliko sam pogriješio što sam je u prvom trenutku procijenio samo na osnovu izgleda.
Objasnio sam joj da nema razloga da se stidi i da ćemo prvo napraviti pregled i plan terapije, pa rješavati problem korak po korak.
Nakon nekoliko mjeseci ponovo je došla na kontrolu. Ovoga puta u ordinaciju je ušla nasmijana.
A onda mi je rekla rečenicu koju i danas pamtim:
„Doktore, nisam se najviše plašila bola. Plašila sam se da ćete me osuđivati.“
Tog dana sam još jednom naučio da nikada ne znamo kakvu priču i kakav strah čovjek nosi iza svog osmijeha.
