„Gospođo, izvinite što vas pitam, ali da li ste vi baka malog Marka?“
„Jesam“, odgovorila sam zabrinuto. „Da li se nešto dogodilo?“
Učiteljica me je pogledala sa neobičnom tugom u očima.
„Već nekoliko nedelja Marko dolazi u školu tužan. Ne druži se sa ostalom decom kao ranije, a juče je napisao sastav zbog kojeg sam se veoma zabrinula.“
Srce mi je počelo ubrzano da lupa.
„Kakav sastav?“
Iz torbe je izvadila papir i pružila mi ga. Na vrhu je pisalo: „Osoba koja mi najviše nedostaje.“
Počela sam da čitam.
„Moja baka je najbolja osoba na svetu. Ona mi je pravila palačinke, pričala priče i uvek me grlila kada sam tužan. Ali mama kaže da baka više ne želi da nas vidi. Ne znam šta sam pogrešio. Možda me baka više ne voli.“
Suze su mi potekle niz lice.
„Ali to nije istina! Ja svakog dana pokušavam da ih pozovem! Snaja mi je zabranila da dolazim, a sin mi se ne javlja!“
Učiteljica je uzdahnula.
„Onda mislim da morate ozbiljno da razgovarate sa svojom porodicom. Marko mnogo pati.“
Te večeri nisam mogla da zaspim. Stalno sam razmišljala o tome zašto bi snaja rekla detetu da ga više ne volim.
Sutradan sam odlučila da odem do njihove kuće.
Kada sam pozvonila, vrata mi je otvorio moj sin. Izgledao je iscrpljeno, sa tamnim podočnjacima.
„Mama? Šta radiš ovde?“
„Došla sam da saznam zašto mi ne dozvoljavate da vidim unuka.“
Sin je spustio pogled.
„Mama, nije sve onako kako misliš.“
U tom trenutku pojavila se snaja. Kada me je ugledala, lice joj se promenilo.
„Rekla sam vam da više ne dolazite!“
Ovog puta nisam želela da ćutim.
„Dobro, ali onda mi objasni zašto Marku govoriš da ga baka više ne voli!“
Snaja je zanemela.
Moj sin se naglo okrenuo prema njoj.
„Šta si mu rekla?“
„Nisam imala izbora!“, povikala je i počela da plače.
Zbunjeno smo je gledali.
„Pre mesec dana dobila sam poruku sa nepoznatog broja. U njoj je pisalo da će našoj porodici biti otkrivena strašna tajna ako nastavim da puštam baku u kuću.“
Osetila sam kako mi se noge odsecaju.
„Kakva tajna? O čemu govoriš?“
Snaja je izvadila telefon i pokazala mi poruku.
Na ekranu je pisalo:
„Ako želiš da sačuvaš brak, drži njegovu majku dalje od deteta. Ona zna istinu o onome što se dogodilo pre deset godina.“
Pogledala sam sina. Bio je bled kao krpa.
„Sine, kakve veze ja imam sa ovim?“
Nije odgovorio.
Snaja je tada otvorila još jednu poruku. Uz nju je bila fotografija mog sina sa nepoznatom ženom i malim detetom.
„Ovu fotografiju dobila sam istog dana“, rekla je kroz suze.
Sin je seo na stolicu i pokrio lice rukama.
„Mama, vreme je da ti kažem nešto što sam skrivao godinama.“
„Šta si skrivao?“, upitala sam.
Podigao je glavu i izgovorio:
„Marko nije moje jedino dete.“
Osetila sam kako mi se svet ruši.
Ali ono što je zatim rekao bilo je još strašnije.
„Mama, ti si tu drugu devojčicu već upoznala. Čak si je nekoliko puta čuvala, a nisi znala ko je ona.“
U tom trenutku setila sam se male devojčice koju mi je komšinica dovodila pre nekoliko godina, govoreći da je ćerka njene rođake.
A onda je sin izgovorio njeno ime.
To je bilo ime koje nisam čula skoro pet godina…
Fiktivna priča.
