Svekar je polako izvadio naočare iz džepa, stavio ih na nos i pogledao mog oca pravo u oči.
„Kažete da vas je ćerka koštala 48.600 evra? Dobro. Onda je red da i ja vama pokažem svoj račun.“
U sali je nastala potpuna tišina. Čak je i muzika prestala da svira. Gosti su zbunjeno gledali čas u mog oca, čas u svekra.
Moj otac se podrugljivo nasmejao.
„A šta biste vi meni mogli da naplatite?“
Svekar je izvadio prazan list papira i počeo da govori:
„Prvo, moj sin je sa šesnaest godina počeo da radi preko raspusta. Svaki dinar koji je zaradio davao je svojoj majci da pomogne porodici. Nikada mu nismo tražili novac za hranu, odeću ili školovanje.“
Zatim je pogledao mog oca i nastavio:
„Drugo, kada je završio fakultet, pomogli smo mu da kupi prvi automobil. Kada je ostao bez posla, primili smo ga nazad u kuću. Kada je bio bolestan, njegova majka je noćima sedela pored njegovog kreveta.“
Moj otac je nervozno prekrstio ruke.
„I kakve to veze ima sa mojom ćerkom?“
Svekar je podigao glas taman toliko da ga svi čuju.
„Ima, jer smo mi svog sina odgajali iz ljubavi, a ne zato da bismo mu jednog dana ispostavili račun.“
Nekoliko gostiju počelo je da aplaudira, ali svekar je podigao ruku i zamolio ih da sačekaju.
„Nisam završio.“
Okrenuo se prema meni.
„Draga moja, od danas si i ti moje dete. Nikada nećeš morati da mi vraćaš novac za ručak, poklon ili pomoć. Porodica nije banka, a ljubav nije dug.“
Suze su mi tekle niz lice. Moj budući muž čvrsto me je zagrlio.
Ali tada je svekar izgovorio nešto što niko nije očekivao.
„A sada, gospodine, imam jedno pitanje za vas. Ako već računate svaki evro koji ste potrošili na svoju ćerku, zašto na spisku nema novca koji je ona godinama davala vama?“
Moj otac je prebledeo.
Nisam mogla da verujem šta čujem.
Svekar je iz džepa izvadio drugu kovertu.
„Pre nekoliko dana saznao sam da je vaša ćerka pet godina plaćala račune za vašu kuću, kupovala vam lekove i od svoje plate otplaćivala kredit koji ste podigli.“
Pogledao je papire i nastavio:
„Sve sam sabrao. Znate li koliko je to ukupno?“
Moj otac je ćutao.
„Trideset dve hiljade i četiri stotine evra.“
U sali se začuo žamor.
Svekar je spustio papire na sto.
„A sada mi recite, da li ćete i vi njoj vratiti taj novac? Ili roditeljska ljubav ima cenu samo kada dete nešto duguje roditelju?“
Moj otac je spustio pogled. Prvi put u životu nisam imala osećaj da moram da se pravdam pred njim.
Međutim, ono što je usledilo potpuno je promenilo tok večeri.
Moja majka, koja je do tada nepomično sedela, iznenada je ustala.
„Dosta je bilo!“, povikala je.
Svi su se okrenuli prema njoj.
Prišla je mom ocu, uzela kovertu sa spiskom troškova i pocepala je pred svima.
„Dvadeset osam godina ćutala sam dok si našoj ćerki govorio koliko te košta. Ali večeras više neću.“
Otac je pokušao da je prekine, ali ona je nastavila:
„A sada ću svima reći odakle ti zapravo novac kojim si plaćao njeno školovanje.“
Zastala je, pogledala mene i rekla:
„Ćerko, postoji nešto što sam skrivala od tebe skoro trideset godina. Novac za tvoje školovanje nije dao tvoj otac. Davala ga je jedna osoba koju nikada nisi upoznala.“
Osetila sam kako mi se srce steže.
„Mama, o kome govoriš?“
Iz torbice je izvadila staru, požutelu fotografiju i pružila mi je.
Na fotografiji je bila mlada žena koja je u naručju držala bebu.
Kada sam okrenula fotografiju, na poleđini je pisalo moje ime i datum rođenja.
A ispod toga samo jedna rečenica:
„Kada odraste, recite joj ko joj je zaista omogućio život kakav ima.“
Pogledala sam majku, a ona je kroz suze izgovorila:
„Vreme je da saznaš istinu o svom rođenju…“
Fiktivna priča.
