Sjeo sam pored njega i zahvalio mu se za sve sendviče koje mi je davao. Rekao sam mu da tada nisam znao koliko nam je teško bilo i da danas razumijem da je vjerovatno primijetio da često idem gladan u školu.
Starac se nasmiješio, ali mi je rekao da nije to bio jedini razlog. Ustao je polako, ušao u kuću i vratio se sa starom fotografijom. Na njoj je bio moj otac kao dječak, zajedno s njim.
Objasnio mi je da su njih dvojica odrasli zajedno i bili najbolji prijatelji. Kada je moj otac ostao bez posla, zamolio ga je samo jedno: da nikada meni ne kaže da nema dovoljno novca za hranu, jer nije želio da se kao dijete osjećam siromašno.
Zato bi mi komšija svako jutro „slučajno“ napravio jedan sendvič viška. Moj otac mu je kasnije vraćao novac kad god bi mogao. Nisam imao pojma da su se godinama dogovarali iza mojih leđa samo da bih ja mislio da je sve normalno.
Pitao sam ga zašto mi otac nikada nije ispričao. Starac je spustio pogled i rekao: „Zato što je bio ponosan. A i zato što je mislio da ćete jednog dana zajedno doći kod mene.“
Tada sam mu rekao da je moj otac umro prije dvije godine. Starac je zaplakao. A onda mi je pružio kovertu koju je čuvao skoro deset godina. Na njoj je bilo napisano: „Za mog sina, ako mene jednog dana ne bude.“ Moj otac je znao da možda neće stići da mi sve objasni, pa je zamolio svog prijatelja da mi sačuva istinu.
