Uzmem tanjir koji je stajao na stolu i, potpuno odsutno, privučem ga sebi. Na njemu ogroman sendvič. Dok su njih dvojica pričala o utakmici, ja sam već zagrizla. Tek kad je u sobi nastala tišina, podigla sam pogled. Dečkov drug držao je praznu čašu i gledao ravno u moj tanjir.
„Izvini“, promucala sam punih usta. „Mislila sam da je ovo za mene.“ Dečko se nasmijao toliko glasno da mi je bilo još neprijatnije. Spustila sam sendvič i poželjela da me proguta fotelja. A onda je njegov drug mirno rekao: „Sad jeste. Samo jedi.“
Moj dečko je, međutim, nastavio. Dobacivao je kako nisam gladna, a jedem kao da tri dana nisam vidjela hranu. Pokušala sam da se nasmijem, ali me je presjeklo. Tog jutra jesam pojela samo jednu kiflu. Radila sam probno u prodavnici i čekala prvu platu. Njemu to nisam rekla jer smo se tek upoznavali.
Krenula sam da pokupim torbu, pravdajući se autobusom. Njegov drug ustao je i otišao u kuhinju. Vratio se sa papirnom kesom i pružio mi je bez predstave: „Napravio sam previše. Ponesi, da ne bacamo.“ Unutra su bila još dva sendviča i sok. Znala sam da nije napravio previše. Vidjela sam ga kako ih pakuje.
Dečko je i tada pokušao da se našali, ali ga je prijatelj prekinuo: „Dosta više. Djevojci je neprijatno.“ Prvi put tog popodneva neko je to izgovorio naglas. Na stanici sam otvorila kesu i našla salvetu na kojoj je pisalo: „Sljedeći put samo reci da si gladna. Nije sramota.“
Veza se završila nekoliko sedmica kasnije. Nije problem bio jedan ružan vic, nego to što se ljutio svaki put kada bih rekla da me nešto povrijedilo. Njegovog druga nisam vidjela skoro godinu dana. Onda smo se slučajno sreli ispred pekare. Pitao je jesam li dobro, a ja sam ga pozvala na doručak.
Danas smo zajedno četiri godine. Ponekad on ispriča da sam mu pri prvom susretu ukrala sendvič. Ja dodam da mi ga je ipak poklonio. Nikad ne spomene kesu, prazni novčanik ni salvetu. Nju i dalje čuvam.
